NEOBUZDANI SKLAD – razgovor sa dr Agotom Vitkai Kučera o Palu Abrahamu

Predstava koju smo imali priliku da vidimo na sceni ,,Pera Dobrinović” u Srpskom narodnom pozorištu  4. februara ,,Neobuzdani sklad” je drugi doktorski rad dr Agote Vitkai Kučere. To je priča o kompozitoru koji je uveo džez u operetu, o dirigentu koji je dirigovao pomoću belih rukavica, o pijanisti,  o čoveku koji je zahvaljući svojoj volji i kreativnosti preživeo putujući kroz dva svetska rata. Priča o Palu Abrahamu, rođenom u Apatinu.

Kako je došlo do vašeg interesovanja za dela Pala Abrahama?

Radila sam kao muzički saradnik u predstavi ,,San anđela” reditelja Lasla Šandora 2002. godine, a taj komad je napisao Gobi Feher, upravo o Abrahamu. Tu sam se prvi put susrela sa njegovom muzikom koja je meni bila iznenađujuće dobra i savremena. Neke pesme sam znala iz detinjstva ali nisam povezala za ime kompozitora. Kasnije sam se opet susrela sa njegovim notama i krenula da proučavam. Primetila sam da je stvarao mnogo filmske muzike, operete.

Inspiracija likom i delom ovog umetnika pretočena je u muzičko-scensku izvedbu u Srpskom narodnom pozorištu koja kroz muziku, glumu, pokret i vizuelne elemente prikazuje šta je to ljubav, strast, posvećenost, egzistenicja i putovanje u životu ovog kompozitora. Takođe, to je slika jednog perioda stvaranja i uništavanja, koji se prepliću u Evropi, ali i svetu. Pal Abraham rođen je u Apatinu 1892. godine, gde je išao u osnovnu školu. Imao je brata koji je svirao violinu, a on je svirao klavir. Ipak, pošto je porodica Abraham bila trgovačka porodica, otac je želeo da on upiše školu u tom usmerenju da bi imao dobru osnovu za egzistenciju. Nakon što mu je otac preminuo, primljen je na akademiju ,,List Ferenc” (Franc List) u Budimpešti.  U prvom svetskom ratu umiru mu i brat i majka, a Pal Abraham ostaje sam. U sklopu predstave, na projekciji su prikazani različiti vizuelni sadržaji, fotografije Pala Abrahama i autorski snimci iz Apatina koji su kreirani za predstavu.

Dr Agota Vitkai Kučera nam govori o istraživanju njegovog detinjstva…

Bila sam u Apatinu da vidim njegovu kuću. Bivša direktorica muzičke škole mi je pokazala kuću, za koju starija gospoda govore da je to ,,tržnica Abrahamovih”. Pričala mi je kako je pronašla njegov klavir iz 1868. godine u nekom budžaku. Tražila sam u arhivu da nađem njegov izvod iz matične knjige rođenih ali nisam uspela. Nekim čudnim okolnostima sam dobila njegova svedočanstva iz osnovne škole za prva četiri razreda.

Da li smatrate da prepoznajemo značaj ovakve ličnosti za naše kulturno nasleđe?

Meni je zanimljivo koliko slabo poznajemo ljude sa ovog prostora. Tada je to bila Austrougarska, ali je sada pripada našoj kulturi i nije važno kome je teritorija pripadala, mislim da je to jako interesantno zbog turizma mada ljudi to ne vide. Samo starije stanovništvo u Apatinu znaj nešto više o Abrahamovima. Posle predstave, mnogi nisu znali da je njegova muzika tako lepa, pa su tragali za njim i njegovim delima da ih ponovo preslušaju. A to i jeste moj cilj, čovek je odavde i trebalo bi ga plasirati u javnost.

Pal Abraham, mladić sa akademije ,,List Ferenc”, imao je 21 godinu kada je ostao sam u Budimpešti, snalazeći se kao učitelj pevanja i bankovni službenik.  U to vreme počinje da posećuje džez klubove, te da svira i komponuje. Zbog svoje svestranosti i borbe za egzistenciju, nije završio Akademiju ali tamo upoznaje svoju buduću suprugu, Šaroltu Feselj. Prema rečima autorke predstave, njegova žena mu je bila veliki oslonac u životu, poput majke koju je rano izgubio. U predstavi, na platnu  vidimo pismo koje Pal šalje svojoj supruzi, uveravajući je da će sve biti u redu, uprkos očigledno lošem finansijskom položaju u kom se nalazio. Ljubav koja opstaje je motiv koji se provlači kroz celu priču, a kao najjača, ljubav prema muzici i nezaustavljiva potreba za stvaranjem.

Kako je Pal Abraham dospeo u Nemačku? Odakle počinje da se razvija njegova karijera?

Najtraženiji posao tada, pošto nije bilo tona na filmu, bio je korepetitor koji svira tokom projekcije filma, komponuje muziku, ili diriguje orkestrom. On je pisao, dirigovao i svirao za vreme projekcije filmova, međutim postao je jako popularan kada se pojavio belim rukavicama umesto dirigentske palice. To je bio njegov stil, frak i bele rukavice, da se vide njegove ruke. Zamolili su ga da piše muziku koja bi se svirala na projekciji filma, ali su ga ubrzo pozvali iz Nemačke, kada je ton ušao u film, da dođe i komponuje. Odatle ustvari počinje njegova karijera.

Od 1929. do 1933. dogodila se ekspanzija muzičkih filmova, zapravo filmovanih opereta. Neke od njegovih filmovanih opereta su ,,Viktorija i njen husar” ,,Bal u Savoju” ,,Havajske ruže”. Pored toga, njegova dela su se premijerno izvodila na preko 300 scena, a on se trudio da diriguje premijere kad god i gde je stizao.  Nakon uspona karijere, koju je pratio boemski život, druženja, kartanja, upoznavanje i kreiranje u društvu umetnika, došao je period nestabilnosti u Evropi pa tako i u njegovom životu. Izrazito nepovoljno stanje u Nemačkoj za sve umetnike jevrejskog porekla nastaje od Januara 1933. kada Hitler postaje kancelar. Svi jevrejski autori i izvođači su izbrisani kao da ne postoje pa naravno i ime Pala Abrahama. U poslednjem trenutku je pobegao iz Nemačke u Austriju, potom u Pariz, a nakon nekoliko godina nastavio je dalje preko Kube i Havaja, tražeći azil i mir od uspona i padova. Došao je u Njujork gde je ostao do 1956. godine. Svoju ženu nije video od 1939. godine, kada je napustio Austriju.

Ipak, pored svih životnih nedaća i neprilika koje ga prate, u predstavi uviđamo kontinuitet u njegovim kompozcijiama. Kako je ovakav dinamičan i nestabilan život uticao na muziku koju je stvarao?

Što je više propadao, to mu je bila skladnija muzika. On je imao svoj cilj, njemu je muzika bila ta koja ga je vodila. Zato ga ja nazvivam “Mocartom” jer imaju neke sličnosti. Naravno, drugi je tip muzike, Mocart je prepoznatljiv dok Pala Abrahama prepoznaju po nekim numerama ali ne znaju ko je on.

Život ovog kompozitora čini se kao brza i hladna reka. Muzika je snažna motivacija u takvom, stalno uzburkanom životu umetnika, kao da stalno iznova izvire i nastavlja da prodire dalje u punoj snazi. Muzika Pala Abrahama je specifična po tome što je on prvi put je uveo džez u operete. Koliko se njegova dela i ovaj žanr muzike izvodi danas?

Po mom mišljenju to je žanr koji treba obnoviti, jer je i za mlađu i za stariju publiku. Da bismo negovali publiku za klasičnije žanrove,  dobro je da se počne od ovakvih ,,lakših” žanrova. Iako kažem ,,lakši”, ova muzika za izvođače nije laka, ni pevački, niti muzički, ali je primamljiva za publiku. U SNP-u je 1934. godine izvedeno njegovo delo ,,Viktorija i njen husar”, a sedamdesetih godina ,,Bal u Savoju”. Sad su u nemačkoj obnovili ,,Priču u Grand hotelu”. Slušala sam snimak tog izvođenja i mogu reći da je za mene bolje od Kabarea, a mi danas prepoznajemo Kabare kao izuzetno prepoznatljivo delo. Abrahamovo delo je iz tog žanra, a mnogo uzbudljivije, mnogo punije u muzičkom smislu.

Istraživanje je bilo opsežno ali je i njegov život bio dinamičan i intrigantan. U predstavi ne možemo da vidimo svaki aspekt koji iz razgovora saznajemo mada su najvažnije tačke njegovog života kroz muzičke numere i glumu ukomponovane u skladan tok. Na platnu imamo dodatna objašnjena, to jest izveštaje koji opisuju zdravstveno i finansijsko stanje Pala Abrahama, kao i poziciju u karijeri. Tako možemo da prepoznamo tok njegovog života i da pratimo radnju na sceni.

Koliko je bilo izazovno opisati njegov život u formi predstave?

Kada je trebalo da sublimiram istraživanje i napravim predstavu, najviše sam razmišljala kako da se ne bavim temom nacionalnosti već samo njegovim životom. Nisam htela da to bude politički aktivan ili angažovan teatar. Previše je već angažovanog teatra na našoj sceni i mislim da se i publika umorila od angažovanog teatra.  Smatrala sam da treba dokumentarno da približim njegov život, koristeći njegovu muziku. Tako da sam napravila izbor pesama koje će pokriti radnju tj. periode gde je imao neke značajnije životne događaje.

Kako ste prikupljali materijal, muziku, note, fotografije, podatke?

Pal Abraham je bio svestran, bilo je teško to sve ispratiti, mnogo toga nije zapisano ili je u Nemačkoj. Puno mi je pomogao enciklopedista Klaus Valer, koji je napisao i knjigu i napravio sajt o njemu. On je godinama istraživao njegovu ličnost, pa smo razmenjivali saznanja o Abrahamu. Pronašla sam puno toga u štampi o njemu, koristila sam mađarske elektronske biblioteke novina.

U pesmama koje čine predstavu čujemo nemački i mađarski, engleski, ali i srpski. A na sceni su i koferi koji menjaju formacije i stvaraju nove prostore. Mnogo gradova su za ovog umentika bili dom, mnogo jezika se uplelo u njegov put. Zašto ste se odlučili za više jezika u kompozicijama, da li je on originalno koristio ove jezike?

Originalno u tekstovima su mađarski i nemački, a dela su izvođenja na različitim jezicima. Mi pričamo o multikultralizmu i multilingvalnosti sada, a nema ga. Meni su baka i deda govorili minimum tri jezika kao maternji, srpski, mađarski i nemački. To je pečat ovog područja, bilo bi lepo da se to i dalje neguje. Da ukažemo, ako ništa drugo, da je to postojalo nekada.

Ceo ovaj scensko-muzički ali i dokumentarni prikaz priče ostavlja otvorena pitanja, dublja od samog lika Pala Abrahama. Pokreti, vizuelni sadržaji, muzika i gluma, sve to doprinosi intenzitetu osećanja koja ostaju i pomažu u razumevanju priče. Kako je tekla saradnja na predstavi i razvoj umetničke ideje?

Sve jezike teatra smo koristili, bilo je tu pantomime, koreografije, pevanja, projekcije. Audio-vizuleno smo propratili sve što smo mogli u skladu sa tehničkim mogućnostima. Ne znam kako bih tačno ovaj žanr nazvala, jer nije mjuzikl, nije drama, ali recimo da je audio-vizuelno scensko delo. Susrela sam se sa time da ima vrlo malo prevedenih pesama, neke sam ja prevodila ili je bilo teško doći do notnih materijala. A i jako mnogo energije se izgubi na organizaciju. Ali, mogu reći da je ovo zapravo predstava svih nas, jer su svi maksimalno davali sebe. I želela sam da svi osećaju slobodu, ako osete neki impuls u stvaranju, inspiraciju, da i oni izraze svoju ideju. Imala sam divan tim koji je zaista mnogo pomogao i pružio energiju da sve uspe.

Dr Agota Vitkai Kučera je, pored zahtevne režiserske uloge, bila i deo izvođačkog tima. Na sceni su, pored nje, bili glumci Saša Latinović i Ištvan Kereši i muzičari u sastavu ,,Klemm ’n’ Band”, David Klem, Goran Erić, Daniel More, Nenad Kojić. Za scenski pokret je bila zadužena Margareta Tabaroši, za dizajn svetla Robert Majoroš, za animaciju dr Srđan Radaković, za montažu snimka Aleksandar Komnenović a za dizajn zvuka Đorđe Ilić.

 

Za Vojvođanske vesti: Ena Entina Gucunski

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.