Познати француски мислилац Пјер Бурдије писао је још пре неколико деценија о томе како таласи глобализације „с оне стране Атлантика” систематски урушавају француски економско-социјални систем. Описујући неолибералну парадигму, он је указивао на једно од његових најважнијих стремљења – а то је оно о рушењу свих облика колективитета. Наиме, неокласична економија једино зна за појединца, било да је реч о предузећима, синдикатима или породицама, а том деструктивном циљу посвећене су и све политичке мере, од којих је свакако најважнија подршка концепту финансијске дерегулације. Бурдије је као типичан пример наводио чувени мултилатерални споразум АМИ (AMI – Accord multilatéral sur l’investissement) којим су улагања страних предузећа потпуно изузета из надлежности националних држава, чиме је обезбеђено кретање ка остварењу неолибералне утопије.
Француски социолог је указивао да је снага неолиберализма у спрези финансијских деоничара и средстава за брз пренос информација, што овом капиталу омогућава невиђену мобилност и краткорочну рентабилност улагања. На тај начин овакви деоничари имају могућност да непрекидно уцењују менаџере предузећа који своје компаније настоје да прилагођавају „захтевима тржишта”. Истовремено се успоставља владавина апсолутне флексибилности и ствара инвидуализација односа између послодавца и запослених. Тако се у економској сфери креира „дарвинистички однос”, који је једна врста структуралног насиља које производи тешке друштвене и моралне последице: незапосленост, прекаритет, друштвену патњу, итд.
Француски теоретичар је истицао и да неолиберализам ствара карактеристичну културу унутар предузећа, која се не огледа само у све већем броју радника ангажованих на одређено време, него и у неограниченим могућностима тзв. мобинга, који се испољава у сталном страху запослених од отказа или премештаја на слабије плаћено радно место. Све то утиче на пораст броја самоубистава и употребу опојних дрога. Ради се о психолошким стратегијама осмишљеним како би се обезбедила потпуна контрола над запосленима, али и широм друштвеном заједницом. Разуме се да је ту и резервна армија незапослених која је по природи свога статуса атомизована и готово потпуно искључена из друштва.
Партија богатих
За Бурдијеа су се „прва сигнална светла” у Француској упалила 1970-их година прошлог века, када се појавило насиље у предграђима које је повезивао са тзв. просторном сегрегацијом (феномен париских предграђа је почео тада – прим. аутора). Он је овај проблем анализирао у ширем друштвеном контексту, који је касније описивао једном од својих најпознатијих метафора о „левој и десној руци државе”. Тако је појаву друштвене патње повезивао са све мањим новчаним издвајањима у областима образовања и социјалних давања чија је министарства називао „левом руком државе”, насупрот све већим издвајањима за „десну руку државе” која симболизује министарства силе и сектор финансија. Однос између ове две руке државе је такав да – под изговором глобализације – десну руку државе заправо више и не занима шта ради лева рука државе. Ипак, сви ови процеси који су се наслућивали пре неколико деценија дошли су до пуног изражаја тек по окончању Хладног рата.
О томе шта се суштински догодило после краха Совјетског Савеза вероватно је најлуцидније писао велики руски филозоф и геополитичар Александар Сергејевич Панарин. Јединственост Панариновог интелектуалног багажа огледа се у превредновању (реинтерпретацији) историје Хладног рата у којем се, испод покорице званичне идеолошке сучељености, суштински одвијао „глобални грађански рат” у оквиру којег су САД заступале „партију богатих”, а Совјетски Савез велику већину сиромашних и угњетених. У том рату победила је извесно „партија богатих” и сви процеси у постхладноратовској ери могу се једино разумети у том контексту. Овај рат је био јединствен у светској историји јер се дешавао (и дешава се још увек) мимо граница суверених држава и цивилизацијског идентитета, а социјална парадигма нам омогућава да спознамо понашање учесника у овом сукобу, односно њихове транстериторијалне и транснснационалне мотиве.
Панарин је подргавао критици кључне изразе „нове либералне идеологије”, посебно појам „индивидуализације”, који је „неолибералима” послужио за преврат, како у социјалној онтологији (учењу о свету) , тако и у аксиологији (учењу о моралу). Наиме, ако је (по „новим либералима”) индивидуа „једина права реалност савременог друштва” и као таква ослобођена било каквих социјалних веза (и националних веза), онда из овакве онтолошке представе произилази и морални закључак о томе „да сви одбачени, понижени и унесрећени немају да криве никога за свој удес, осим искључиво себе”. Разуме се, на овакав начин се „ретуширала” социјална стварност и прикривала одговорност „политичких и економских елита” за тешке неуспехе у процесима „транзиције” у Русији и државама некадашњег социјалистичког блока. Додао бих: све до појаве Владимира Путина.
Глобални преврат
Александар Сергејевич је у радовима указивао и на „духовне репресалије” које су „неолиберали” вршили над остатком руског народа (занимљиво је да Бурдије на идентичан начин описује ову појаву у Француској изразом медијатизација – прим. аутора). Реч је о медијској сфери чија је основна улога била да „оправдани социјални гнев руског народа преобрати у његово мазохистичко мучење”. Манипулација је била усмерена ка форсирању одређеног начина виђења тадашњих друштвених збивања. Тако су се, у то време, у медијима могле чути само оне личности које су износиле негативне и саморазарајуће оцене о целокупној руској стварности, њеној историји и традиционалним вредностима. Једноставно, ради очувања нове социјално-економске стварности, целокупан друштвени живот и потенцијали земље приказивани су као непрекидни сукоб са здравим разумом – што је ослабило национални имунитет узрокујући смањење животне доби и демографску катастрофу. Русију је, сматра Панарин, за време 1990-их година погодио феномен „историјског безнађа”.
После краја Хладног рата догодила се још једна врста преврата и то у економској сфери. Реч је о „глобалном преврату” у којем је концепт „масовне потрошње замењен елитистичком потражњом”. У суштини реч је о „новој феудализацији економије” у оквиру које је некадашњи „масовни потрошач” гурнут на друштвену и економску маргину, принуђен да ради све више, а за све бедније наднице (слоган америчког покрета „Окупирај Волстрит” пре много година био је 1:99). Панарин је сматрао да је у условима глобализације производње нова постмодерна капиталистичка класа осмислила стратегију „економског геноцида” која је вишеслојна и није једноставна за разумевање.
Попут славног дисидента Александра Зиновјева, и он је уочавао да се у постхладноратовском периоду дешава „процес унутрашњег социјалног и идејног разграничења на Западу” где је у току фронтални напад глобалиста на остатке социјалне државе и, самим тим, на традиционалне вредности. Панарин је ову промену социјалне перцепције на Западу повезивао са „другим таласом секуларизације” који је из западне културе „избрисао левичарске рецидиве” и одстранио друштвену саосећајност. На темељима овако измењене парадигме социјалну државу је заменила „милитаристичка држава”, а САД се појављују у улози глобалног заштитника транснационалне „партије богатих”.
Говорећи о перспективама света, Панарин је заступао став о томе да у савременом „грађанском друштву” нема социјалне снаге (самим тим ни политичке снаге) која је способна да се супротстави „партији богатих”. Као неопходан предуслов за отпор „партији богатих” сматрао је обнову улоге државе али не као уско националне заједнице, већ у оквиру ширих интеграција које треба да служе социјалној заштити најслабијих. У том погледу сматрао је да „руска идеја која оличава солидарност са слабима, сиромашнима и угњетаванима” представља алтернативни модел за 21. век.
Антиглобалистички ресет
Познати економски стручњак и нобеловац Џозеф Штиглиц написао је још 2000. године дело Глобализација и њене противречности, које је временом постало угаони камен дебате о феномену који је обележио последњих неколико деценија међународне политике и економије. Штиглиц је у овој књизи доказао да су ММФ, Светска банка и трговински споразуми, као кључни инструменти глобализације, подстицали сиромаштво не само у земљама у развоју, него и у најбогатијем делу света, укључујући САД и западноевропске државе. Подстакнут Брегзитом и првим избором Трампа за америчког председника, он је своје истраживање допунио поднасловом Антиглобализација у Трамповој ери (2017) где је детаљно објашњавао разлоге настанка „новог протекционистичког покрета”.
Штиглицова основна хипотеза заснива се на ставу о „лошем управљању глобализацијом” које је изазвало незапамћене друштвене неједнакости. Све то је угрозило живот средње класе, повећало стрес и, у комбинацији са све мањим улагањима у систем здравственог осигурања, изазвало „пораст морталитета и обољевања средовечних белих Американаца нехиспанског порекла у 21. веку”, који у истој популацији у другим деловима света опадају. Када се овоме додају алкохолизам, употреба дрога и пораст броја самоубистава – као све израженијих социјалних деформација у САД – онда и не чуди податак да је до 2016. године очекивана дужина живота у овој земљи била у сталном опадању (Брукингсов панел о економској активности, 23–24. март 2017). У исто време постоје и они који се могу сматрати великим добитницима глобализације. Реч је о једном проценту мултимилијардера, као и растућој средњој класи у Кини и Индији. То свакако говори да се глобализација све више селила на Исток и да је као таква све више попримала незападна обележја.
Мада нема никакве симпатије према Трамповој протекционистичкој оријентацији, Штиглиц подсећа да је „економска сегрегација” у САД започела још 1980-их година у „ери реганизма”, као и да је касније настављена током Клинтонове администрације и владавине Буша млађег, када је порез на капиталну добит износио свега 15 процената. Тако се догодило да најбогатији Американци плаћају мањи проценат пореза од својих прихода него они са знатно мањим примањима. По Штиглицу, све је то допринело општедруштвеној регресији, разбијању заједнице и последично стварању погодног амбијента за појаву „трампизма” и обнову слогана „Америка на првом месту”.
У међувремену су се антиглобализацијски импулси пренели и на остатак света. Реч је о својеврсном „антиглобалистичком ресету” који амбијент кризе тумачи као јединствену прилику за јачање унутрашњих (не искључиво економских) потенцијала. Овде није реч само о економским џиновима Русији, Кини и Индији, него и о буђењу држава тзв. Глобалног југа (добар део Азије и Африке) које са све више самопоуздања наступају у међународној арени, што ствара утисак да је у току једна „глобална перестројка”.
ЛИТЕРАТУРА
Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад, 2011.
Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад, 2021. Милорад Вукашиновић, Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад, 2022.