O DUDU I SVILARSTVU

O DUDU I SVILARSTVU

Nataša Knežević, viši kustos biolog Narodnog muzeja Zrenjanin, autorka je izložbe pod nazivom „O dudu i svilarstvu“. Za „Vojvođanske vesti“ objašnjava kakva je sudbina duda u Vojvodini i Banatu, kako je počelo njegovo gajenje i zbog čega i kada je prestalo interesovanje za dud.

Ovu izložbu smo pripremali skoro dve godine, radila sam istraživanje literature, arhivske građe. Tragala sam za odgovorima na pitanja gde se i šta radilo, gde su bile svilare, kako se dud gajio, gde su bile dudare. Išli smo na teren, da vidimo kakvo je sada stanje i da li mogu da se nađu primerci duda. To što smo našli i što je ostalo, to su pojedinačna stabla tih starijih dudova. Postoji jedan u Belom blatu, pod zaštitom, i spada u treću kategoriju kao spomenik prirode. U Orlovatu je sačuvan Predićev dud, on se nalazi u dvorištu kuće u kojoj je nekada živela Predićeva porodica i on sam.

U Zrenjaninu je, kao i u većini drugih mesta u Banatu, bio običaj da se dud sadi ispred kuća i u dvorištima. Svojevremeno je u ulici Đurđa Smederevca bilo stotinu dudova, u jednom delu grada bio je rasadnik dudova, a to naselje i danas se zove Dudara. Danas se, na teritoriji celog grada, ne može nabrojati ni stotinak dudova. Najstariji primerci su u naselju Mala Amerika i u ulici Đurđa Smederevca. Preostala stabla su crni dud u ulici Koče Kolarova, beli dud kod vojnog stadiona i u ulici Đure Jakšića,  crni dud kod “mosta na suvom”, dva stabla belog duda kod glavne autobuske stanice i brojni drugi, preostali primerci.

U Belom Blatu ima dosta sačuvanih stabala duda, među njima i stogodišnjak pod zaštitom. Očuvani drvoredi duda su i u Jaši Tomiću, nekoliko primeraka sačuvano je u Kumanu i Melencima, a u Bečeju je sačuvan dud star oko 400 godina.

Predićev dud u Orlovatu

Zasluge za razvoj svilarstva kod nas pripadaju grofu Mersiju, vojnom zapovedniku Banata, koji je 1733. godine uveo planski uzgoj duda. Od tog perioda svilarstvo je bilo u usponu. Najvažniji centri za otkup čaura svilene bube, odmotavanje niti svile bili su u Beloj Crkvi, Pančevu i Vršcu. Jedno kratko vreme je i u Zrenjaninu, tadašnjem Velikom Bečkereku, postojala svilara. Nažalost, tokom čestih Turski upada na teritoriju Vojne granice, spaljene su mnoge manufakture, između ostalog i svilara u Zrenjaninu.

U drugoj polovini 19. veka proizvodnja svile bila je u opadanju, naročito kada je nakon Drugog svetskog rata prednost data sintetici, čija je proizvodnja bila jeftinija. Dudova stabla su tada u najvećoj meri posečena, jedan od razloga bilo je i širenje štetočine – dudovca, koji je uništavao dudove. Svilare u Srbiji su već šezdesetih godina 20. veka zatvorene. Pred Drugi svetski rat, u tadašnjoj Jugoslaviji, bilo je više od dva miliona stabala belog duda, dok danas ima svega par hiljada. Najviše dudova bilo je i ostalo u Vojvodini. Najviše ih sačuvanih ima u okolini Vršca i Kovilja.

U prošlosti je gotovo svako naseljeno mesto u Banatu je imalo svoju dudaru – rasadnik dudova i dudara – plaćenog čoveka koji se o njima brinuo. Brižljivo su vođene statistike o broju starih i mladih dudovih sadnica. Brojale su se na hiljade i hiljade sadnica – pravo bogatstvo i ponos Banata, koji su stvarale mnoge generacije. Po njihovoj debljini i visini mogla se razlikovati starost puteva, naselja, ulica pa i pojedinih familija. Danas se, samo stariji sećaju velikih dudovih plantaža i lepo uređenih drvoreda po ulicama. U Banatu se može sresti tek poneko zaostalo drvo pored puta, na ulici ili u dvorištu, koje podseća na davno prohujala vremena.

svilena buba

Kod nas su se, u 18. i 19. veku kada je bilo razvijeno svilarstvo kao privredna grana, najviše gajile dve vrste duda: beli i crni, i svaki je imao svoju primenu. Beli dud se najviše sadio, jer su njegovi listovi korišćeni za ishranu svilene bube. Kako listovi crnog duda na poleđini imaju sitne dlačice, nisu mogli da se koriste za ishranu svilene bube. Međutim, to nije bio razlog da se i crni dud maksimalno ne iskoristi, plodovi su korišteni za pravljenje sokova, džemova, kao i za proizvodnju rakije – dudovače. Sok od dudinja imao je preventivnu primenu i u narodnoj medicini. Guste dudove krošnje pravile su debelu hladovinu u dvorištima i ispred kuća, dok su ona stabla posađena između naselja bila vetrozaštitni pojas i orijentir, naročito zimi kad sve zabeli, pa se seoski putevi jedva naziru.

 

 

 

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.