Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
У ранијим текстовима указивао сам на то да је одлука о разарању бивше СФРЈ донета у организацијама „светске закулисе” много година пре њене практичне реализације. Циљеви агресије на нашу земљу били су мотивисани искључиво геополитичким разлозима. Једно од најзанимљивијих питање јесте оно о повезаности догађаја на Балкану и Блиском истоку. Реч је о својеврсном систему кризног менаџмента чији је крајњи циљ исцртавање нове политичке картографије Европе – где се важно стратешко подручје тзв. Западног Балкана измешта у један другачији неевропски културно-цивилизацијски ентитет, чији је средиште подручје Блиског истока.
Занимљиво је да је познати амерички политиколог Семјуел Хантингтон у интервјуу једним берлинским новинама још 1996. године, дакле, три године пре НАТО агресије на СРЈ 1999, јасно означио да се културно-цивилизацијске границе Европе „завршавају тамо где почињу православље и ислам”. Потоњи догађаји само су потврдили оно што се тада наслућивало – а то је да утицајни теоретичар не говори у лично име, већ у име читавог америчког спољнополитичког „републиканско-демократског дуопола“. Отприлике у то време на страницама америчке штампе појавио се и знаменити оглед Трећа америчка империја републиканца Џејкоба Хајлбруна и демократе Мајкла Линда (обојица су чланови Савета за иностране послове, који важи за лабораторију америчке спољне политике – прим. аутора) у којем се неочекивано отворено указује на стварне циљеве америчког војно-политичког ангажмана у бившој Југославији.
У поменутој анализи се најпре подсећа на кратак историјат успостављања Прве америчке империје, која је створена после Шпанско-америчког рата 1898. године и која је била сконцентрисана на подручје Кариба, затим на појаву Друге америчке империје која је 1945–1989. године била усмерена на Западну Европу, док Трећа америчка империја проширује домет свог утицаја – управо на Балкану, али је њен епицентар на простору Блиског истока и Персијског залива. Уосталом, ево како су те 1996. године наведена двојица вашингтонских посматрача видела стратешки интерес САД у овом делу Европе: „Уместо да Босну схватимо као источну границу НАТО, на Балкан би требало гледати као на западну границу нагло ширеће америчке сфере утицаја на Блиском истоку. Ваља се подсетити да је све до Другог светског рата Балкан сматран делом Блиског истока, а не подручјем Европе. Чињеница да су САД више обузете државом босанских муслимана него њихови европски савезници одражава, поред осталог, нову америчку улогу предводника једног незваничног скупа муслиманских нација у покрету од Залива (мисли се на Персијски залив) закључно са Босном. Тако област под некадашњом управом османских Турака показује знаке постанка срца Треће америчке империје.”
Ислам између Истока и Запада
Од завршетка револуције у Ирану (1979) до данас процеси у исламском свету никога не остављају равнодушним. Глобалне геополитичке промене су више него очигледно потврдиле становиште да је „ислам огромна енергија” која може да буде искоришћена како у конструктивне, тако и у деструктивне сврхе. Исламска цивилизација – прожета многим унутрашњим противречностима – налази се у сталном трагању за потврђивањем свог идентитета и дефинисањем улоге на ширем међународном плану.
Покушаји обједињавања „исламског ареала” у монолитног чиниоца светске политике за сада нису дали резултате, што не значи да у ближој или даљој будућности неће уродити плодом. Овој констатацији свакако иду наруку актуелни светски догађаји који се, пре свега, огледају у краху „западноцентричне слике света” чији је мисаони конструкт углавном био и остао потцењивачки или, у најмању руку, индиферентан према достигнућима других култура и цивилизација, укључујући и дуго времена маргинализовани исламски свет.
Тако је професор Каирског универзитета Х. Ханафи савремену „експанзију исламске цивилизације” повезао са „деклинизмом” Запада (умор и жудња за идеализованом младошћу – прим. аутора), а што је могуће представити хронолошком синусоидом међусобних релација у протеклих 14 векова. Према Ханафију, од 7. до 14. века трајао је период доминације исламског а декаденције западног света, затим је од 14. века уследило раздобље супериорности Запада, да би од почетка 21. века ствари почеле радикално да се мењају у корист исламске цивилизације.
После низа терористичких напада са исламистичким предзнаком, на политичком Западу створен је медијско-политички слоган о „исламској претњи”, без дубљег и критичког понирања у суштинске разлоге ове појаве. Уз традиционалну русофобију, исламофобија је данас моћан чинилац унутрашњег обједињавања различитих западних идеолошких праваца. Ововремена „узнемиреност Запада” у односу на муслимански свет последица је садејства више фактора, а понајвише страха од нараслог самопоуздања исламског света које прети да убрза „процес територијализације верских, културних, економских, идеолошких и нарочито политичких амбиција, што подразумева и фундаменталну промену геополитичких принципа на којима се заснивала доминација Запада и хегемонија САД”.
Успон „политичког ислама” предмет је пажљивих истраживања и у оним половима светске политике који теже промени досадашње геополитичке парадигме. Русија, Кина и Индија не могу да остану индиферентне према турбулентним процесима у исламском свету, у оквиру којег све више нараста свест о потреби геополитичке артикулације ванредних просторних, ресурсних и демографских потенцијала. Вероватно је то и један од разлога садашњих крвавих ратних сукоба између Израела и Палестинаца у Појасу Газе чији је исход крајње неизвестан, упркос огромној војној доминацији израелске армије у односу на Хамас. Да не говоримо о свим опасностима израелско-иранске конфронтације која, осим директног сукоба две државе, носи у себи и сва обележја „посредничког рата“ између Америке и Запада са једне, и Русије и Кине са друге стране.
Нова оса историје
Већ раније смо истакли да покушаји обједињавања „исламског ареала” у монолитног чиниоца светске политике за сада нису дали резултате. Осим краткорочних епизода „исламске солидарности” са локалним муслиманима за време грађанског рата у Босни и Херцеговини (1992–1995), покушаји политичког и економског обједињавања светске муслиманске заједнице доживели су вишеструке неуспехе.
Друштвени и политички праксис унутар исламског света, од краја Хладног рата до данас, потврдио је исправност народне изреке да је „кошуља ближа од капута”, што је у конкретним приликама значило да су најутицајније муслиманске земље првенствено биле склоније да најпре штите своје националне и државне интересе, а тек затим да у глобалној арени наступају као јединствен и кохерентан пол светске политике. Једна од сасвим извесних последица најновијег израелско-палестинског конфликта могла би да буде у превазилажењу досадашњих подела унутар исламског света. Томе у прилог свакако иду и догађаји на дипломатском плану, посебно обнова односа између Саудијске Арабије и Ирана, уз отворено посредовање Кине.
Нова чињеница је заинтересованост Кине за овај део света, што потврђује тезу проф. Миломира Степића о томе да је на делу успостављање новог Глобалног Римленда – ободног евроазијског појаса који се до сада сматрао ексклузивном зоном атлантистичких интереса и његовог претварања у зону мултиполарне сарадње, где је блискоисточно подручје „ново Срце света”. Свесне ових тенденција, структуре глобалистичке дубоке државе су можда свесно гурнуле Израел у најновију ратну авантуру, инструментализујући Хамас као организацију чији је начин формирања и деловања најблаже речено споран. У свему томе једино је извесно трагично и брутуално жртвовање палестинског и јеврејског народа, али и других који живе на том подручју.
У складу с овако посматраном динамиком светске геополитике, Балкан и српске земље налазе се у саставу Северног сектора Глобалног Римланда, и то у веома „трусној” контактној зони са најважнијим средишњим или блискоисточним регионом Исламског Хартленда. Балкански простор, у складу са геополитичком традицијом и у измењеним околностима, налази се „у процепу светова” и унутар пулсирајућег трансгресионо-регресионог фронтијера осциловања моћи и интереса: са једне стране – на главном путу исламског продора према пољуљаном европском „стубу” Запада, те са друге стране – на „првој линији фронта” где ће неисламски свет покушавати да „обузда” ту експанзију.
Балкански обод
Поред огледа Трећа америчка империја, други документ који је у рангу највећих Викиликс сензација, свакако је чувено писмо немачког дипломате Вилија Вимера упућено канцелару Шредеру са конференције „Балкан и проширење НАТО” коју су, крајем априла 2000. године у Братислави, организовали америчко Министарство спољних послова и Спољнополитички институт Републиканске странке. Поједини ставови учесника ове тајне конференције у потпуности су на фону реализације стратешког концепта заокруживања Треће америчке империје.
Поред закључка о „међународном признању независне државе Косово”, разуме се, најпре у кругу савезничких држава, посебну пажњу привлачи становиште да се „Савезна Република Југославија налази ван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија”, којим се, подсетимо, европским државама гарантовала неповредивост суверенитета и територијалног интегритета; или ништа мање важан став о томе да „европски правни поредак представља сметњу за спровођење НАТО планова”, као и да је у том смислу „за примену у Европи знатно погоднији амерички правни поредак”. Или како разумети закључак „да у сваком процесу – праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права”?
Да је агресија НАТО 1999. године имала далекосежне циљеве недвосмислено сведочи овај део Вимеровог писма: „Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја”. Дакле, не каже се из Европске уније – него веома наглашено европског развоја, што значи да атлантистички стратези Западни Балкан и не виде као део европског и хришћанског културно-цивилизацијског круга, већ као сиву зону ентитета који се у неким новим интерпретацијама назива „новим или проширеним Блиским истоком”. Актуелни догађаји на Блиском истоку, Украјини и Балкану само потврђују тезу о дисциплинованом спровођењу закључака једне конференције која је имала изразито противевропски карактер.
Тако, из ове визуре посматран, балкански (међу)простор може да постане „монета за поткусуривање”, тј. предмет „историјских” компромиса, компензација и уступака. У сваком случају, његов будући статус биће ближи зони притиска (compression zone) и/или конфликтног појаса (chatterbelt) него идиличног региона-капије (gateway region) између различитих цивилизацијских и геополитичких блокова. Отуда је индикативна вишедеценијска подршка ових кругова „реисламизацији” нашег простора који се посматра као део шире копнене трансверзале „од Залива закључно са Босном”. Та околност свакако ће пресудно утицати на будући стратешки положај Србије.
ЛИТЕРАТУРА:
Милорад Вукашиновић, Тренутак истине, Ринашита, Београд, 2006.
Миломир Степић, Исламски Хартленд, Српска политичка мисао, 2017/1, 57–80
Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад, 2021.