ОДРЖАНА СТРУЧНА ЕДУКАЦИЈА – СРПСКО КОЛО У ТЕОРИЈИ И ПРАКСИ

У просторијама Фолклорног ансамбла „Вила” у Новом Саду, 15. фебруара 2019. одржане су бесплатне радионице и предавања у оквиру пројекта „Светски дан српског кола”. Радионице и предавања су били бесплатни за све заинтересоване који су се благовремено пријавили, а реализовани су у организацији Савеза културно-уметничких друштава Србије и домаћина ФА „Вила”, а под покровитељством Града Новог Сада и Министарства културе и информисања Републике Србије.

У првом делу програма од др Селене Ракочевић професорке Факултета музичке уметности у Београду на смеру етнокореологија, учесници су упознати са тиме како су се термини коло, традиционални плес, народна игра и др. мењали кроз историју, те да су већ и сами појмови и значења историјски условљени, променљиви а делом су и ствар личне одлуке проучавалаца.

Фокус предавања др Селене било је „коло у три” које је од децембра 2017. уписано на Репрезентативну листу Унеска као нематеријално наслеђе човечанства. Чули смо да су „моравац” и „коконица” („кокоњеште”) најстарије верзије овог типа кола, затим, у којим окрузима су се претежно играла, како су се ширила на друге области након Другог светског рата, које су регионалне верзије, какве су биле градске и сеоске традиције овог кола, које су све врсте украса користиле… Изненађујуће је да се „моравац” и „жикино коло” данас ретко играју на свадбама (осим ако му присутвују фолклораши) а да је крајем 19. века свака игранка почињала и завршавала „жикиним колом”. Данас је на слављима чешће „ужичко” – коло које је компоновао Ваљевац Милија Спасојевић 1962. године, те самим тим не спада у стара народна кола.

Маестро Милорад Лонић је своје излагање посветио српском колу у кореографисаном фолклору, неговању плеса на сцени, комуникацији (невербалној, кинетичкој и звучној), естетици, примамљивости, импровизацији, визуализацији, варирању форми, орнаментском дизајнирању, драматургији, нијансирању, са закључком да коло није музејска вредност и да увек мора имати своју животност.

Након ова два занимљива предавања, уследила је практична радионица од 90 минута где су са свим учесницима семинара одигране разне варијације „кола у три”.

Након паузе, уследио је више него занимљиво предавање о „Методици учења српског кола” др Славољуба Узуновића, професора на Факултету спорта и физичке културе у Нишу и руководиоца Фолклорног ансамбла „Оро” које има и званичне фолклорне победнике (присуствовали су едукацији). Проф. Узуновић је показао како се читају ноте те су учесници тапшањем и корацима ове записе пребацили у плесни ритам, а плес је, пак, битан облик физичке активности.

Проф. Иван Сабо – један од данас највећих стручњака тамбурашке музике са искуством од преко 50 година, изложио је 10 најважнијих корака на тему „Српско коло у музичким аранжманима”. Сем тога, проф. Сабо нам донео и одсвирао разне врсте жичаних, док је његов млади помоћник Андреј Јанка представио како звуче гајде, свирале и двојнице. На питању учеснице да ли проф. Сабо са толиким искуством има своје ученике и настављаче у аранжирању музике, одговор је био не, уз допуну да се аранжирање учи кроз музичко образовање, а да свако ко се тиме бави, учи углавном кроз личну праксу. Све у свему, закључује г. Сабо, да је аранжирање музике један искорак у прошлост, и два у будућност!

На другом практичном делу радионице, такође уз менторство г. Лонића и др Селене, играла су се разноврсна кола уз Мачве, Бос. Крајине, Кордуна, Сокобање, Владичиног Хана и др. уз показивање малих финеса од области до области – a некад разлика постоји само и на нивоу једног села.

Едукацији је присуствовало око 100 учесника које су чинили професори и студенти Академије уметности из Новог Сада и Београда, музички педагози, играчи, фолклорни ветерани и руководиоци из многих градова и места попут Ниша, Кикинде, Зрењанина, Пожаревца, Апатина, Пландишта, Вршца, Лединаца, Степановићева и Бегеча.

Полазницима је обезбеђена закуска и освежење, на крају је одигран заједнички „моравац” и подељени сертификати. Утисци ће се сабирати још дуго а, надамо се, и научено примењивати у пракси, јер српски фолклор чувају стручњаци, али и око 500.000 чланова и младих играча у ансамблима широм наше земље, као и оних у дијаспори.

Осам заједничких сати, у друштву најбољих, пролетело је као трен!

 

Текст и фото: В. Раонић;

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.