Održana tribina „Istorija kao poligon hibridnog rata“

Održana tribina „Istorija kao poligon hibridnog rata“

U okviru ciklusa Razgovori o geopolitici, tribina „Istorija kao poligon hibridnog rata“ održana je u ponedeljak 17. juna u klubu „Tribina mladih“ Kulturnog centra Novog Sada. Autor i predavač bio je Milorad Vukašinović, novinar i publicista.

Autor je na početku rekao da se okolnosti donekle menjaju 60-ih godina 20. veka, kada nastaje era globalizacije i pod uticajem razvoja nauke i tehnologije odvijaju se fundamentalne promene u oblasti društvenih nauka. U zvanični diskurs uvodi se pojam društvenog ili socijalnog inženjeringa.
Od tog trenutka počinje novi narativ u istoriografiji u periodu Hladnog rata čiji je jasan cilj da se na neki način revidira, za početak, narativ o sadržaju Drugog svetskog rata.
To tada počinje. Zašto? Zato što je geopolitička arhitektura evropskog kontinenta zasnovana na rezultatima Drugog svetskog rata. U zapadnoj istoriografiji javlja se tendencija, a reč je o talasu koji dolazi iz SAD, da se minimalizuje uloga Crvene armije u velikoj pobedi u tom ratu – objasnio je Vukašinović.
Prvi značajniji rad te vrste sačinio je poznati nemački istoričar Erih Nolte koji je izazvao čuveni spor zastupajući ekstravagantnu teoriju da je Drugi svetski rat zapravo bio rat dve totalitarne ideologije – komunizma i nacizma, i kao primer naveo sporazum između komunista i nacista iz 1939. godine gde je navodno postradala Poljska. To je bila prva velika relativizacija sadržaja Drugog svetskog rata.
Od 1987. godine, pod okriljem EU, postojao je niz preporuka kako se pišu novi istorijski udžbenici sa naglaskom da se izbacuju svi elementi koji dele evropske narode i da se insistira na zajedničkim vrednostima. To je predstavljalo ozbiljan udar na naučnu i kritičku istoriografiju.
Situacija se drastično menja po završetku Hladnog rata i dolazi do radikalnih metodoloških promena u pristupu, naročito u pristupu istoriji Drugog svetskog rata. Promene nastaju na postsovjetskom i postkomunističkom prostoru antiruske istorije, a na našem, postjugoslovenskom prostoru – antisrpske istorije. To je, ocenio je Vukašinović, proces koji još teče uprkos ozbiljnim protestima naučne zajednice, pre svega u Rusiji.

Na kraju predavanja Vukašinović se osvrnuo i na „hladni rat u kulturi“ navodeći da on i dalje traje. Komunizma više nema, ali je rusofobija na Zapadu ne samo opstala nego se od 2000. godine neprekidno obnavlja i može se reći da je eksplodirala baš ovih dana.
U tom ratu za ljudske duše koriste se sva sredstva. Istorija se ne prikazuje samo kroz istorijske udžbenike nego i kroz popularnu kulturu, medije, filmove i tv serije. Poslednji primer je serija o Černobilu koja je takođe poligon za rusofobiju. Ova serija je bazirana na poluistini o tom događaju, usađuje narativ o zlim Rusima, primitivnom Istoku nasuprot civilizovanog Zapada.
– Ništa bolja situacija, nažalost, nije ni kod nas. Serije koje obrađuju istorijsku tematiku sporne su sa umetničkog a naročito sa faktografskog aspekta – zaključio je Vukašinović i na kraju tribine parafrazirao filmskog kritičara Božidara Zečevića koji je postavio retoričko pitanje: Može li priča o umetničkoj fikciji, koja je, navodno, legitimna, da bude zamena za istorijsku istinu?