Одржана трибина „Карађорђевићи и Обреновићи – националне визије и светосавско утемељење“

Tрибина „Карађорђевићи и Обреновићи – националне визије и светосавско утемељење“ одржана је у четвртак 26. децембра у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је Милован Балабан, историчар.

„Темељи обе династије“, рекао је аутор у уводном делу предавања, „налазе се у почецима српског националног буђења и борбе за ослобођење од турског ропства. У националној херојској борби, с почетка 11. века, изникле су личности Карађорђа и Милоша. Национално буђење тражило је неког попут митског хероја, као што је Карађорђе, док је лаганом формирању државе била потребна рационална и стрпљива личност попут Милоша.“

„Од 1804. године када је избио Први српски устанак, Карађорђе је проглашен за вожда. Прота Атанасије Буковички га је „рукоположио“ и може се рачунати да су од тада Карађорђевићи на трону, што представља и почетак ере модерне српске државности“, казао је Балабан.

Од тог периода, па до 1813. године и гушења Првог српског устанка, Карађорђе је био неоспорни вођа, а тек 1842. долази његов син Александар и остаје на трону до 1858. године и Светоандрејске скупштине. После гашења династије Обреновић (1903) долази на чело Петар Карађорђевић и та династија практично влада до 1945. године.

С друге стране, Обреновићи избијају у први план од 1815, када је у Такову за вођу Другог српског устанка проглашен Милош Обреновић. Њега ће накратко наследити син Милан Обреновић који ће убрзо преминути. Онда ће га наследити Михаило у својој првој владавини од 1839. до 1842. године. Потом ће Милош опет кратко владати до 1860, па ће Михајло бити поново на трону све до убиства на Топчидеру 1868. године. Наследиће га Милан, побочни члан династије из лозе господар Јеврема Обреновића, Милошевог брата. Њега ће наследити син Александар, али ће се у Мајском преврату 1903. године та династија угасити.

Вођа првог српског устанка, Карађорђе, био је трн у оку Турцима. Они су га и назвали „црни Ђорђе“, јер за њих је био црн. Он одлази из Србије, али Милош остаје, што је била велика храброст. Године 1815. он, такође, диже устанак. Значи и Милош је херој.

Уз то био је и вансеријски дипломата, ушао је у „систем“ османлијске империје, схвативши да дипломатским начином може доста тога да постигне. Ипак, да није било 1821. и устанка у Влашкој и Грчкој, те да се читава Европа није заинтересовала, и на крају Русија ушла у рат, 1830. Године, Милош не би добио хатишериф са аутономијом.

Балабан је, затим, подсетио да је пред крај српског устанка 1812, кад су Русија и Турска склопиле мир, осма тачка Букурештанског мировног уговора предвиђала аутономију за Србе коју је Милош добио 1830. године. Дакле, закључује Балабан, Милош је градио Србију на Карађорђевим темељима. Зато се, сматра аутор трибине, Карађорђе и Милош не могу оштро раздвојити.

Балабан је закључио да, посматрајући Карађорђевиће и Обреновиће, више уочава континуитет него разлике.

„Карађорђе и Милош представљају континуитет у стварању модерне српске државе. Милош је наставио тамо где је Карађорђе стао. Милошеве Србије не би било без Карађорђа и устанка на чијем је он челу био“, закључио је Балабан.