Posle svima znanih peripetija, o kojima ovoga puta nećemo pričati, Pozorja će ipak biti, sa četiri meseca zakašnjenja 65. Sterijino pozorje, počinje u subotu 26. septembra! Kao i prethodnih godina „Vojvođanske sa geografskim poreklom“ će redovno izveštavati cenjeno čitateljstvo o ključnim zbivanjima tokom najznačajnijeg pozorišnog praznika na ovim prostorima. Par dana pre svečanog otvaranja pričamo sa direktorom Pozorja, dr Miroslavom Radonjićem o novim, ne predviđenim, problemima sa kojima se on i njegov tim suočavaju. Kako smo saznali pojavile su se dodatne komplikacije?Mi smo tri puta pomerali početak festivala iz već poznatih razloga ali opcija da se ne održi, jednostavno, za nas nije bila prihvatljiva. Ne samo zbog kontinuiteta nego i zbog toga što održavanje ovakvog festivala treba da pokaže da je pozorište kod nas moguće uprkos svemu, uprkos pandemiji i da mogućnost da ljudi upražnjavaju kulturne i umetničke vrednosti, pre svega vrhunska umetnička dostignuća, jesu nasušna potreba. Bez toga život više nije život. Bez pozorišta teško da možemo govoriti da umetnost postoji jer pozorište je ipak najkompleksnija od svih umetnosti. Nakon ta tri pomeranja… evo došli smo do novog datuma održavanja, 26.septembar – 04.oktobar. Prilagođavali smo se, u hodu, datim okolnostima. Na žalost, te okolnosti se menjaju… evo danas, pet dana pred početak festivala dobijamo neke nove informacije u vezi smeštaja naših gostiju u hotelu, tako da ćemo morati ponovo da radimo neke izmene. Nadam se da sve to neće ugroziti celokupni program festivala…što, na žalost, može da se desi. Recimo, dolazi nam predstava ZKM-a (Zagrebačko kazalište mladih)… jedna izvanredna predstava, „Ajhman u Jerusalimu“, za koju mislim da je vrlo važno da bude viđena na našem festivalu, pre svega zbog teme… ali, naši prijatelji iz Zagreba moraju da se testiraju pre nego što budu ušli u Srbiju, i oni će se testirati dva dana pred polazak i taj dan kad budu stigli dobićemo rezultate njihovog testa… ne daj Bože, ako neko bude pozitivan neće moći da igraju. Ipak mi smo naparavili dogovor da u tom slučaju pustimo snimak predstave jer su nam poslali izvanredan snimak predstave. U tom slučaju ćemo na bioskopskom platnu prikazati taj snimak.Ta predstava nije vizuelno atraktivna ali je sadržinski vrlo značajna i važno je da bude viđena tako da ako bude problema prevazići ćemo ih na taj način. Imamo još gostujućih predstava… to su dve predstave iz Sarajeva, iz Sarajevskog ratnog teatra i Kamernog teatra 55. Za sada njima ne trebaju testovi ali to ne znači da se to neće promeniti u idućih nekoliko dana… Što se tiče naših, domaćih pozorišta su sva potvrdila dolazak, svi su, hvala Bogu, negativni. Neki su se već testirali… naravno, oni su se testirali pre nekoliko dana…šta će biti za pet-šest dana to ćemo videti ali ćemo se snalaziti. Pozorište i počiva na tome da se prilagođava datim uslovima, mi smo se, koliko-toliko prilagodili… i ‘ajde da budemo optimisti da kažemo da će se festival održati u punom kapacitetu.Kad kažeš „u punom kapacitetu“, moramo da pojasnimo da se za razliku od prethodnih godina ipak neće pojaviti sve predstave koje je selektor odabrao. Naime jedna od predstava iz selekcije Svetislava Jovanova, koja je objavljena još početkom marta, zbog produkcijih nemogućnosti neće biti izvedena. Da, to je problem sa predstavom iz Budimpešte koju je radio Paolo Mađeli, režirao je „Maratonci trče počasni krug“, Dušana Kovačevića, za koju ja lično mislim da je jedna od najboljih postavki tekstova Dušana Kovačevića u poslednjih dvadeset godina i stvarno mi je žao što neće doći kod nas. Definitivno to je najbolja postavka „Maratonaca“ koju sam ja gledao, međutim oni ne dolaze, ne zbog „Korona virusa“, nego zbog toga što je kod njih specifičan način angažovanja glumaca. Njihovi glumci potpisuju jednogodišnje ugovore sa pozorištima i desilo se da su tri glumca iz ove podele potpisali ugovore sa nekim drugim pozorištima i ta predstava više nije na repertoaru i zbog toga oni ne dolaze ali sve ostalo će biti održano.Naravno mi smo još ranije najavili… to smo saopštili još u prvom momentu da „Pozorja mladih“ ove godine neće biti zbog toga što studenti sa pozorišnih visokih škola nisu ni spremili svoje predstave. Samim tim mi smo obavestili javnost da u tom okviru nemamo šta da prikažemo ali imaćemo našu veliku, tradicionalnu, trijenalnu, međunarodnu izložbu pozorišno-fotografske umetnosti gde se prijavilo preko tri stotine fotografa iz celog sveta… nikada više nije bilo prijava. Ova sjajna izložba će biti otvorena 26.septembra u 19.časova, imaćemo još neke prateće programe koji su već postali tradicionalni… i sve zajedno to čini jedan veliki festival kakav je Sterijino pozorje i do sad bilo.Dragoceno je i to što je organizovano, kao zamena, „Pozorju mladih“, čitanje novih dramskih tekstova mladih autora ali imamo još jednu novinu. Ti si nam na početku ovog razgovora najviše pričao o međunarodnoj selekciji „Krugovi“, o predstavama koje dolaze van takmičarske selekcije,ove godine imamo još jednu selekciju koja nosi naslov „Druga scena“?Da, to je radila Ivona Janjić, naša mlada pozorišna kritičarka… hteli smo da povodom 65.godina festivala dodamo još jedan program koji će obogatiti sadržaj… to su predstave koje ne idu u mejnstrim, koje se ne uklapaju u literarno pozorište kojim se Pozorje bavi, dakle, nije zasnovano na klasičnom dramskom tekstu, naših autora… nego su to predstave bliže neverbalnom teatru. Hteli smo da i tu pozorišnu estetiku, taj pozorišni izraz, prikažemo na našem festivalu povodom tog malog jubileja, 65. godina od nastajanja. Tu će bit dve predstave koje je Ivona Janjić izabrala i to je ono što će obogatiti ovogodišnji festival.Želeo bih da sada malo popričamo o takmičarskoj selekciji…za ovogodišnju selekciju su karakteristična dva momenta… prvi je da posle par godina ne učestvovanja, Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada se vraća na „velika vrata“ sa dve predstave, „Smederevo 1941“ i „Ko je ubio Dženis Džoplin“, Tijane Grumić, drugi momenat je, koji se po meni zlonamerno komentariše najviše na društvenim mrežama, a to je da nema predstava koje dolaze „ispod Save i Dunava“, tj. iz centralne Srbije.Svedoci smo da ima veoma ružnih komentara… čini mi se da ranije niko nije komentarisao kada nije bilo predstava iz Vojvodine, sa druge strane, mora se reći da je to ipak stvar selektora i naravno produkcije u prethodnom periodu?Selektor nikada ne radi „po ključu“… mada, ako se prisetimo vremena „stare“ Jugoslavije, možda ova moja tvrdnja ne bi bila baš istinita……dobro, ovde ćemo se ograničiti na poslednjih dvadesetak godina……ako se ograničimo na blisku prošlost… zaista selektor Sterijinog pozorja uvek, ili bar tako trebalo da bude, bira predstave na osnovu umetničkih kvaliteta i na osnovu relevantnosti tih tekstova i pozorišta u datom momentu……i njegovog senzibiliteta…… i na kraju, krajeva na osnovu njegovog senzibiliteta. Ja mislim da bi selektor trebao što više da skrajne svoj lični senzibilitet i gledalački ukus ali to naravno nije moguće. Činjenica jeste da ove godine nemamo ni jednu predstavu iz centralne Srbije, južno od Save i Dunava i to naravno nije dobro ali to se ne dešava prvi put, dešavalo se to i ranije. Nekada se znalo desiti, kao što si rekao, da nemamo predstavu iz Vojvodine nego većina budu iz Beograda. Ove godine imamo samo dve predstave iz Beograda u glavnom programu. To su dve predstave Bitef teatra, zanimljivo je da Bitef, koji nema glumački ansambl ima dve predstave u glavnom programu…… možemo primetiti da je i poslednjih par godina dominirao…… da, što govori o nekoj repertoarskoj politici i promišljanju rukovodećih ljudi koji određuju senzibilitet teatra i o tome šta bi trebalo da se postavi na scenu. Ja se nadam da će već naredne godine neko od pozorišta, južno od Beograda da ponovo dođe na Sterijino pozorje. Veoma je važno da se to desi ali naravno ukoliko naprave predstave koje to zaslužuju. Da potsetim, mi smo imali u prethodnim godinama slučaj da je pozorište „Bora Stanković“ iz Vranja, dva puta dolazilo na Pozorje, dolazilo je i užičko pozorište……to su inače pozorišta koja su u nekim ranijim vremenima retko dolazila na Pozorje ili im je to bio prvi put…… tako je, i to se dešavalo, česti gosti su bili i kruševačko, niško i šabačko pozorište… tako da bih ja, najviše voleo da se pojavi još neko pozorište iz tih sredina ali videćemo, sve zavisi od toga kakve će predstave napraviti i od odluke budućeg selektora… Srpsko narodno pozorište je, eto nakon nekoliko godina ne učestvovanja, sa dve predstave u glavnom programu i sa jednom predstavom u programu „Druga scena“. Drago mi je zbog kolega iz Srpskog narodnog pozorišta… uvek je dobro da pozorište koje je u ovom slučaju domaćin učestvuje, mada su sva novosadska pozorišta domaćini, Novosadsko pozorište i Pozorište mladih… ali eto dešavalo se da i ne učestvuju. Naravno, Novosadsko pozorište je do sada bilo više nego uspešno na Pozorju a ja se nadam da će i Pozorište mladih u svoj repertoar češće da uvrsti domaće autore kako moglo da ozbiljnije konkuriše za naš festival. Tako da ćemo videti šta će doneti iduća godina… sada je nezahvalno prognozirati uzimajući u obzir celu ovu situaciju sa „Korona virusom“… i šta će uopšte biti u ponudi za iduću godinu… šta će selektor moći da vidi…Kao zaključak ove priče, u subotu nas čeka svečano otvaranje, možemo da kažemo da je pozorište preživelo i ove najnenormalnije moguće uslove… ono što bih hteo da povučemo kao paralelu je, koliko se sećam, jedino pomeranje u poslednjih nekoliko decenija je bilo 1999.godine, svi znamo zbog čega… tada je Pozorje održano sa mesec dana zakašnjenja… ovoga puta četiri meseca. Međutim, čini mi se da je tada sve bilo mnogo lagodnije, uopšte se nije postavljalo pitanje da li će Pozorja biti ili ne… međutim ovoga puta imamo neke objektivne prepreke, mislim na COVID i pošast na globalnom nivou… sa druge strane ovoga puta čini se da nema takve podrrške sa zvanične strane ili od onih koji bi trebali da podrže opstanak Pozorja, pozorišta i u opšte kulture na svim nivoima. Čini se da, što se tiče kulture, imamo mnogo više problema nego ranije. Molio bih te prokomentrišeš taj odnos, ne samo vezano za Pozorje nego uopšte nego u odnosu na sve oblasti iz domena kulture…o pozorištu posebno. Ipak ako se prisetimo, u najkritičnijim momentima, kada smo svi bili u karantinu, kada smo svi bili bukvalno zatvoreni… svi umetnici, glumci posebn, su se maksimalno trudili da daju svoj doprinos, da nam podignu moral preko društvenih mreža, preko video produkcija na You tube kanalu, preko svojih samostalnih kućnih uradaka itd. Na kraju, čini se da nadležni nisu baš najadekvatnije odgovorili… da ne kažem nisu pomogli čak ni onim najugroženijima, tu mislim na samostalne umetnike, slobodnjake…Da, mi smo ove godine imali tu okolnost da su bili održani izbori u Junu mesecu i da je Ministarstvo kulture, kao i sva ostala ministarstva, ostalo u tom „tehničkom mandatu“ i da nisu radili u punom kapacitetu, što je, kada je reč o Ministarstvu kulture, više nego očigledno. Samim tim nije bilo dovoljno inicijative da se neke stvari definišu, da se pokuša sa prevazilaženjem nastalih problema. Nadamo se da će biti bolje, očekuje se formiranje vlade za koji dan, mislim da ćemo dobiti i Ministra kulture za koji dan, koji će onda moći da punom snagom prione na posao. Kada je reč o tome da je Sterijino pozorje samo jednom pomerano, za vreme agresije i NATO bombardovanja 1999.godine ali se tada nije dovodilo u pitanje da li će se održati ili ne, tačna je konstatacija. Ove godine se u jednom momentu, opravdano, postavilo pitanje da li će uopšte biti moguće održati festival. Mi smo bili uporni u tome, po svaku cenu, čim se steknu uslovi, da se festival održi. Zbog kontinuiteta ali i zbog poruke da su umetnost i kultura mogući i u nemogućim uslovima. Ono što ja ne mogu da prihvatim je ono što se provlačilo, ne u medijima… više po društvenim mrežama i kuloarskim razgovorima, to je da su „pozorišta leglo zaraze“… Pozorišta nikada, kroz svoju istoriju, nisu bila leglo zaraze, naprotiv, pozorišta su uvek bila mesta slobode, mesta slobode misli, slobode govora i svake vrste umetničke slobode! Naravno i mesta gde se kritički sagledavalo vreme i društveni kontekstu u kome ono egzistira. To je bilo i pre dve i po’ hiljade godina i to je pozorište danas i to će biti teatar i sutra!Kada je reč o sadašnjim problemima u kojim se svi zajedno nalazimo, ono što jesu objektivni problemi o kojima možemo razgovarati nisu gledaoci… mi ćemo svi, zajedno, da napravimo takve uslove da svi gledaoci budu bezbedni, poštujući sve mere… ono što može da predstavlja određeni problem i poteškoću su glumci na sceni… dakle, glumci moraju biti lično odgovorni. Moraju da prate svoje zdravstveno stanje. Rešenje da se oni testiraju na svakih pet dana je „nemoguća misija“. Sa druge strane ako se testiraju sada, na početku sezone, to ne znači da se za tri do pet dana neće negde inficirati ako nisu oprezni. Znači, lična odgovornost je tu neophodna, zatim, praćenje zdravstvenog stanja. Mislim da su se mnogi glumci poželeli scene… ima one manjine kojoj možda ovo odgovara… kao u svakom poslu, ali ogromna većina se zaista požela susreta sa publikom. Ja sam bio u prilici da u Bjeljini odgledam jednu premijeru pre tri nedelje, u Bosni i Hercegovini je drugačija situacija, tamo je dozvoljeno da u zatvorenom prostoru maksimalno bude 50. ljudi, bez obzira da li je to pozorište ili neka druga zatvorena sredina i to je zaista bilo tužno. Bila je to jedna opskurna scena gde 50. gledalaca sedi u dvorani koja prima 370…. igrali su komediju koja podrazumeva reakciju publike… nakon te premijere glumci su bili očajni… više nego očajni… jer nisu dobili nikakvu reakciju. Bila je to zaista jedna… pomalo apokaliptična scena da nas pedesetak sedi u dvorani sa maskama, razmaknuti po pet/šest metara. Mislim da je u takvom ambijentu pozorište teško moguće, teatar kao umetnost ne postoji bez interakcije između gledaoca i glumca na sceni. Ono što se dešava u „on line“ prostoru, snimci predstava i tome slično… sve je to bilo dobro da bi se pokazalo da pozorište postoji……to je više informativnog karaktera… …tako je, ali to više nije pozorišna umetnost. To nam zapravo pruža neku osnovnu informaciju, to predstavlja neku vrstu dokumenta ali ta umetnost ne postoji bez neposrednog kontakta između publike i glumaca na sceni. Zato je važno da se pozorište vrati što pre takvoj atmosferi, takvom ambijentu gde je moguće da se pozorišna predstava odigrava. Kada se u pozorištu drži distanca između publike, u zavisnosti od pozorišta do pozorišta, recimo da je to jedan metar, ako gledaoci nose maske… u toj situaciji, oni gledaju predstavu, oni ne komuniciraju između sebe… dakle, mogućnost prenošenja virusa je minimalna! Ja nisam zdravstveni radnik ili neki stručnjak ali… realno, mislim da je zaista minimalna. Ako pogledamo situaciju u autobusima, u vozovima, avionima… ili nekim drugim mestima, gde ljudi sede jedni do drugih, istini za volju koriste i oni maske ali oni komuniciraju između sebe… opet kažem, da je mogućnost prenošenja virusa mala, zbog maski… onda je među publikom u pozorištu još manja. Postoji distanca, nose se maske i ljudi ne komuniciraju između sebe nego gledaju predstavu… ponavaljam, ono što je problem, koji može da se reši, jesu glumci na sceni a sa publikom će svakako biti najmanje problema.Da završimo ovaj razgovor u optimističnom raspoloženju, citiraću te, pre izvesnog vremena si mi rekao da te zvao telefonom Miloš Stanković, direktor subotičkog pozorišta, i rekao da su sve oči uprte u tebe i u Sterijino pozorje: „Ako bude Pozorja biće i pozorišne sezone, ako ne bude Pozorja nema ni sezone!“ Znači da zaključimo: Pozorja i pozorišne sezone biti ove godine. Doduše, u to sam siguran, pozorište će u svakom slučaju preživeti! Želim ti puno sreće jer je u ovoj situaciji i ona neophodna, da ne bude incidenata, da svi učesnici budu „negativni“ jer mi svi hoćemo da idemo u pozitivnom smeru! I naravno da se već sledeće Pozorje odvija u mnogo normalnijim uslovima…Hvala ti… i ja se nadam da će sve biti u najboljem redu i da ćemo se od naredne godine ponovo viđati u redovnom terminu i u „normalnim“ uslovima gde ćemo se bavit samo teatarskim problemima na zadovoljstvo publike i svih ljudi kojima je pozorište u srcu.
Dragoceno je i to što je organizovano, kao zamena, „Pozorju mladih“, čitanje novih dramskih tekstova mladih autora ali imamo još jednu novinu. Ti si nam na početku ovog razgovora najviše pričao o međunarodnoj selekciji „Krugovi“, o predstavama koje dolaze van takmičarske selekcije,ove godine imamo još jednu selekciju koja nosi naslov „Druga scena“?
Da, to je radila Ivona Janjić, naša mlada pozorišna kritičarka… hteli smo da povodom 65.godina festivala dodamo još jedan program koji će obogatiti sadržaj… to su predstave koje ne idu u mejnstrim, koje se ne uklapaju u literarno pozorište kojim se Pozorje bavi, dakle, nije zasnovano na klasičnom dramskom tekstu, naših autora… nego su to predstave bliže neverbalnom teatru. Hteli smo da i tu pozorišnu estetiku, taj pozorišni izraz, prikažemo na našem festivalu povodom tog malog jubileja, 65. godina od nastajanja. Tu će bit dve predstave koje je Ivona Janjić izabrala i to je ono što će obogatiti ovogodišnji festival.
Želeo bih da sada malo popričamo o takmičarskoj selekciji…za ovogodišnju selekciju su karakteristična dva momenta… prvi je da posle par godina ne učestvovanja, Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada se vraća na „velika vrata“ sa dve predstave, „Smederevo 1941“ i „Ko je ubio Dženis Džoplin“, Tijane Grumić, drugi momenat je, koji se po meni zlonamerno komentariše najviše na društvenim mrežama, a to je da nema predstava koje dolaze „ispod Save i Dunava“, tj. iz centralne Srbije.Svedoci smo da ima veoma ružnih komentara… čini mi se da ranije niko nije komentarisao kada nije bilo predstava iz Vojvodine, sa druge strane, mora se reći da je to ipak stvar selektora i naravno produkcije u prethodnom periodu?
Selektor nikada ne radi „po ključu“… mada, ako se prisetimo vremena „stare“ Jugoslavije, možda ova moja tvrdnja ne bi bila baš istinita…
…dobro, ovde ćemo se ograničiti na poslednjih dvadesetak godina…
…ako se ograničimo na blisku prošlost… zaista selektor Sterijinog pozorja uvek, ili bar tako trebalo da bude, bira predstave na osnovu umetničkih kvaliteta i na osnovu relevantnosti tih tekstova i pozorišta u datom momentu…
…i njegovog senzibiliteta…
… i na kraju, krajeva na osnovu njegovog senzibiliteta. Ja mislim da bi selektor trebao što više da skrajne svoj lični senzibilitet i gledalački ukus ali to naravno nije moguće. Činjenica jeste da ove godine nemamo ni jednu predstavu iz centralne Srbije, južno od Save i Dunava i to naravno nije dobro ali to se ne dešava prvi put, dešavalo se to i ranije. Nekada se znalo desiti, kao što si rekao, da nemamo predstavu iz Vojvodine nego većina budu iz Beograda. Ove godine imamo samo dve predstave iz Beograda u glavnom programu. To su dve predstave Bitef teatra, zanimljivo je da Bitef, koji nema glumački ansambl ima dve predstave u glavnom programu…
… možemo primetiti da je i poslednjih par godina dominirao…
… da, što govori o nekoj repertoarskoj politici i promišljanju rukovodećih ljudi koji određuju senzibilitet teatra i o tome šta bi trebalo da se postavi na scenu. Ja se nadam da će već naredne godine neko od pozorišta, južno od Beograda da ponovo dođe na Sterijino pozorje. Veoma je važno da se to desi ali naravno ukoliko naprave predstave koje to zaslužuju. Da potsetim, mi smo imali u prethodnim godinama slučaj da je pozorište „Bora Stanković“ iz Vranja, dva puta dolazilo na Pozorje, dolazilo je i užičko pozorište…
…to su inače pozorišta koja su u nekim ranijim vremenima retko dolazila na Pozorje ili im je to bio prvi put…
… tako je, i to se dešavalo, česti gosti su bili i kruševačko, niško i šabačko pozorište… tako da bih ja, najviše voleo da se pojavi još neko pozorište iz tih sredina ali videćemo, sve zavisi od toga kakve će predstave napraviti i od odluke budućeg selektora… Srpsko narodno pozorište je, eto nakon nekoliko godina ne učestvovanja, sa dve predstave u glavnom programu i sa jednom predstavom u programu „Druga scena“. Drago mi je zbog kolega iz Srpskog narodnog pozorišta… uvek je dobro da pozorište koje je u ovom slučaju domaćin učestvuje, mada su sva novosadska pozorišta domaćini, Novosadsko pozorište i Pozorište mladih… ali eto dešavalo se da i ne učestvuju. Naravno, Novosadsko pozorište je do sada bilo više nego uspešno na Pozorju a ja se nadam da će i Pozorište mladih u svoj repertoar češće da uvrsti domaće autore kako moglo da ozbiljnije konkuriše za naš festival. Tako da ćemo videti šta će doneti iduća godina… sada je nezahvalno prognozirati uzimajući u obzir celu ovu situaciju sa „Korona virusom“… i šta će uopšte biti u ponudi za iduću godinu… šta će selektor moći da vidi…
Kao zaključak ove priče, u subotu nas čeka svečano otvaranje, možemo da kažemo da je pozorište preživelo i ove najnenormalnije moguće uslove… ono što bih hteo da povučemo kao paralelu je, koliko se sećam, jedino pomeranje u poslednjih nekoliko decenija je bilo 1999.godine, svi znamo zbog čega… tada je Pozorje održano sa mesec dana zakašnjenja… ovoga puta četiri meseca. Međutim, čini mi se da je tada sve bilo mnogo lagodnije, uopšte se nije postavljalo pitanje da li će Pozorja biti ili ne… međutim ovoga puta imamo neke objektivne prepreke, mislim na COVID i pošast na globalnom nivou… sa druge strane ovoga puta čini se da nema takve podrrške sa zvanične strane ili od onih koji bi trebali da podrže opstanak Pozorja, pozorišta i u opšte kulture na svim nivoima. Čini se da, što se tiče kulture, imamo mnogo više problema nego ranije. Molio bih te prokomentrišeš taj odnos, ne samo vezano za Pozorje nego uopšte nego u odnosu na sve oblasti iz domena kulture…o pozorištu posebno. Ipak ako se prisetimo, u najkritičnijim momentima, kada smo svi bili u karantinu, kada smo svi bili bukvalno zatvoreni… svi umetnici, glumci posebn, su se maksimalno trudili da daju svoj doprinos, da nam podignu moral preko društvenih mreža, preko video produkcija na You tube kanalu, preko svojih samostalnih kućnih uradaka itd. Na kraju, čini se da nadležni nisu baš najadekvatnije odgovorili… da ne kažem nisu pomogli čak ni onim najugroženijima, tu mislim na samostalne umetnike, slobodnjake…
Da, mi smo ove godine imali tu okolnost da su bili održani izbori u Junu mesecu i da je Ministarstvo kulture, kao i sva ostala ministarstva, ostalo u tom „tehničkom mandatu“ i da nisu radili u punom kapacitetu, što je, kada je reč o Ministarstvu kulture, više nego očigledno. Samim tim nije bilo dovoljno inicijative da se neke stvari definišu, da se pokuša sa prevazilaženjem nastalih problema. Nadamo se da će biti bolje, očekuje se formiranje vlade za koji dan, mislim da ćemo dobiti i Ministra kulture za koji dan, koji će onda moći da punom snagom prione na posao. Kada je reč o tome da je Sterijino pozorje samo jednom pomerano, za vreme agresije i NATO bombardovanja 1999.godine ali se tada nije dovodilo u pitanje da li će se održati ili ne, tačna je konstatacija. Ove godine se u jednom momentu, opravdano, postavilo pitanje da li će uopšte biti moguće održati festival. Mi smo bili uporni u tome, po svaku cenu, čim se steknu uslovi, da se festival održi. Zbog kontinuiteta ali i zbog poruke da su umetnost i kultura mogući i u nemogućim uslovima. Ono što ja ne mogu da prihvatim je ono što se provlačilo, ne u medijima… više po društvenim mrežama i kuloarskim razgovorima, to je da su „pozorišta leglo zaraze“… Pozorišta nikada, kroz svoju istoriju, nisu bila leglo zaraze, naprotiv, pozorišta su uvek bila mesta slobode, mesta slobode misli, slobode govora i svake vrste umetničke slobode! Naravno i mesta gde se kritički sagledavalo vreme i društveni kontekstu u kome ono egzistira. To je bilo i pre dve i po’ hiljade godina i to je pozorište danas i to će biti teatar i sutra!
Kada je reč o sadašnjim problemima u kojim se svi zajedno nalazimo, ono što jesu objektivni problemi o kojima možemo razgovarati nisu gledaoci… mi ćemo svi, zajedno, da napravimo takve uslove da svi gledaoci budu bezbedni, poštujući sve mere… ono što može da predstavlja određeni problem i poteškoću su glumci na sceni… dakle, glumci moraju biti lično odgovorni. Moraju da prate svoje zdravstveno stanje. Rešenje da se oni testiraju na svakih pet dana je „nemoguća misija“. Sa druge strane ako se testiraju sada, na početku sezone, to ne znači da se za tri do pet dana neće negde inficirati ako nisu oprezni. Znači, lična odgovornost je tu neophodna, zatim, praćenje zdravstvenog stanja. Mislim da su se mnogi glumci poželeli scene… ima one manjine kojoj možda ovo odgovara… kao u svakom poslu, ali ogromna većina se zaista požela susreta sa publikom. Ja sam bio u prilici da u Bjeljini odgledam jednu premijeru pre tri nedelje, u Bosni i Hercegovini je drugačija situacija, tamo je dozvoljeno da u zatvorenom prostoru maksimalno bude 50. ljudi, bez obzira da li je to pozorište ili neka druga zatvorena sredina i to je zaista bilo tužno. Bila je to jedna opskurna scena gde 50. gledalaca sedi u dvorani koja prima 370…. igrali su komediju koja podrazumeva reakciju publike… nakon te premijere glumci su bili očajni… više nego očajni… jer nisu dobili nikakvu reakciju. Bila je to zaista jedna… pomalo apokaliptična scena da nas pedesetak sedi u dvorani sa maskama, razmaknuti po pet/šest metara. Mislim da je u takvom ambijentu pozorište teško moguće, teatar kao umetnost ne postoji bez interakcije između gledaoca i glumca na sceni. Ono što se dešava u „on line“ prostoru, snimci predstava i tome slično… sve je to bilo dobro da bi se pokazalo da pozorište postoji…
…to je više informativnog karaktera…
…tako je, ali to više nije pozorišna umetnost. To nam zapravo pruža neku osnovnu informaciju, to predstavlja neku vrstu dokumenta ali ta umetnost ne postoji bez neposrednog kontakta između publike i glumaca na sceni. Zato je važno da se pozorište vrati što pre takvoj atmosferi, takvom ambijentu gde je moguće da se pozorišna predstava odigrava. Kada se u pozorištu drži distanca između publike, u zavisnosti od pozorišta do pozorišta, recimo da je to jedan metar, ako gledaoci nose maske… u toj situaciji, oni gledaju predstavu, oni ne komuniciraju između sebe… dakle, mogućnost prenošenja virusa je minimalna! Ja nisam zdravstveni radnik ili neki stručnjak ali… realno, mislim da je zaista minimalna. Ako pogledamo situaciju u autobusima, u vozovima, avionima… ili nekim drugim mestima, gde ljudi sede jedni do drugih, istini za volju koriste i oni maske ali oni komuniciraju između sebe… opet kažem, da je mogućnost prenošenja virusa mala, zbog maski… onda je među publikom u pozorištu još manja. Postoji distanca, nose se maske i ljudi ne komuniciraju između sebe nego gledaju predstavu… ponavaljam, ono što je problem, koji može da se reši, jesu glumci na sceni a sa publikom će svakako biti najmanje problema.
Da završimo ovaj razgovor u optimističnom raspoloženju, citiraću te, pre izvesnog vremena si mi rekao da te zvao telefonom Miloš Stanković, direktor subotičkog pozorišta, i rekao da su sve oči uprte u tebe i u Sterijino pozorje: „Ako bude Pozorja biće i pozorišne sezone, ako ne bude Pozorja nema ni sezone!“ Znači da zaključimo: Pozorja i pozorišne sezone biti ove godine. Doduše, u to sam siguran, pozorište će u svakom slučaju preživeti! Želim ti puno sreće jer je u ovoj situaciji i ona neophodna, da ne bude incidenata, da svi učesnici budu „negativni“ jer mi svi hoćemo da idemo u pozitivnom smeru! I naravno da se već sledeće Pozorje odvija u mnogo normalnijim uslovima…
Hvala ti… i ja se nadam da će sve biti u najboljem redu i da ćemo se od naredne godine ponovo viđati u redovnom terminu i u „normalnim“ uslovima gde ćemo se bavit samo teatarskim problemima na zadovoljstvo publike i svih ljudi kojima je pozorište u srcu.
You must be logged in to post a comment.