Аутор: Небојша Кузмановић
Када су се попели на Партенон и повели народ, гледали су их као богове, трчали и жудели за њима, желели да им дотакну скуте и пољубе руку. Све би дали само да буду у њиховој близини. Али када је стигао Потоп и када су српске вође и војсковође, у име свог народа попут Јова, кренули „старим путем грешника”, нико да их погледа, поздрави, нити да им се у несрећи, муци и самоћи нађе. А, Бога ми неки, не само да су их се одрекли, већ су и свесрдно учествовали у хајкама како би их што пре послали „тамо где треба”.
И још се једном у српској историји показало колико мало треба да Обожавани постане Прогоњени, али „опрости им Боже, јер не знају шта раде”. Наш народ није схватио да тиме што ће се одрећи својих вођа неће спасити душу своју. То се ево и данас, након скоро двадесет година, показује као истинито. Иако смо хашком Молоху предали и продали све најбоље што смо имали, они и даље траже и траже, наравно, а шта друго него наше срце – Космет. И шта сада да кажемо осим да крикнемо, јер проблем није у нашим вођама, него у нама самима. Годинама бежимо од истине, заогрнути опсенама и самозаваравањем, а деца нас оставише и одоше у „бијели свијет”. Господе, покајања нам треба, вере и наде, али надасве снаге, да се уздигнемо из блата превара, издаја и лицемерја – како бисмо престали да будемо подљуди и постали Људи – достојни својих витешких предака. Ипак, има међу нама и оних који су тога достојни. Ја, не само да верујем, већ засигурно знам да су то наши хашки мученици.
Одајући недавно почаст Гаврилу Принципу, Владимир Димитријевић је рекао: „Дешава се да сав човек стане у једну песму; али, то онда није обична песма – то су оне хомеровске ’крилате речи’ које, из века у век, сведоче о непропадљивости људскости и о жртви као темељу заједнице. Таква једна песма припада и Гаврилу Принципу, и настала је у доба када је млад и свестан своје судбине, и да жив неће изаћи из тамнице, робијао. Куцкао ју је, каже предање, шифрованом робијашком азбуком у зид, као поруку осталим заточеницима.”
Пошто нам се историја понавља, ево након сто година, поново српски мученици пишу песме, али и романе, у европским казаматима. Овај пут то није Аустроугарска, већ Евроугарска и није Терезијенштат, већ Хаг. С том разликом што сада имамо много више Гаврила у тамницама. Поред Радована, Ратка, Воје, Јовице, Френкија, Горана, Мартића, Крајишника, Павковића, Жупљанина, ту је и Веселин Шљиванчанин.
Ко је Веселин Шљиванчанин? Када бисмо рекли да је он само официр који се истакао у рату, не бисмо га потпуно описали. Јер, његов живот и његово дело надилазе ту једну димензију. Он је и војник, али и брижни отац, строги пуковник, али и слободоумни писац, херој, али и најмањи међу нама, иако је један од највећих. Да је среће и памети, ова наша држава, која је годинама пловила без кормилара, доделила би му највећа ратна признања и за његова херојска дела га одликовала. Не зарад храњења људске гордости, већ зарад часног примера, који треба да нама и нашој деци покаже, да живот има смисла ако се проживи у складу са идејама и принципима дужности, поштења и части. Овај кршни Србин из Црне Горе је ововремени доказ да херојство Његошевих јунака и чојство Марка Миљанова нису књишки митови и забава за последње романтичаре.
Шљиванчанин је до сада објавио три књиге:
Сине,
буди човек, у којој се пита да ли су чојство и јунаштво остали само у песми? Или је то наша заоставштина према садашњости и будућности? Наша одговорност и обавеза? Кроз мемоарске записе Веселина Шљиванчанина, официра ЈНА и борца којег је формирала свест о дужности и обавези према прецима и одговорност према потомцима, долазимо до ових одговора. Тешке и крваве борбе током грађанског рата, као и приче о Вуковару – вратима пакла, неће нас оставити равнодушним.
Књига
Мед и Жуч, по речима аутора, говори о добу када су га сви волели, хвалили и тапшали по рамену, па је дошло време када су га хапсили и разбијали му стан, да би у другом делу књиге аутор описао суђење у Хагу и навео цитате из пресуде која му је изречена. Део књиге је посвећен пријатељима који су помагали њему и породици, као и бројним писмима и телеграмима подршке која је добијао од непознатих људи из Србије и шире.
Трећа књига носи наслов
Бранио сам истину.
У искреном хашком дневнику, Веселин Шљиванчанин приказује горки пут од националног хероја, оптуженика за ратне злочине, до поново слободног човека. У шеснаест поглавља аутор исповеда сопствену голготу, дугу и мукотрпну борбу за своју и част отаџбине. „Моје оружје је истина” – поручује Веселин Шљиванчанин, који детаљно описује тешке затворске дане, али и беспоштедно открива понашање других оптуженика: Хрвата, Срба, Муслимана, Македонаца, Албанаца… Аутор такође описује срамно хапшење, издајство дојучерашњих другова, пише о некоректности хашких тужилаца, о заштићеним сведоцима, ратним профитерима, лицемерству, људским преиспитивањима, о својој држави која га је заборавила, о малим људима који су му помогли у великој невољи. Дневник о 2.450 дана у хашком затвору је и документ, и својеврсна хроника, и потврда да је моћ истине ипак јача од свих фалсификата и лажних оптужница. Ово је књига о освајању слободе.
Веселин Шљиванчанин је рођен 1953. године на Жабљаку. Завршио је средњу школу у Сарајеву и Војну академију у Београду. Похађао је штапску школу тактике и курс војне полиције у Панчеву. На предлог Вељка Кадијевића, постављен је за начелника безбедности Гардијске бригаде. Од септембра 1991. учествује у борбама на Вуковарском ратишту. Био је оперативни командант снага ЈНА у последњој фази ослобађања Вуковара. Тада је имао чин мајора. По окончању битке унапређен је у чин потпуковника. Био је командант Пете моторизоване бригаде подгоричког корпуса Војске Југославије.
Хашки трибунал га је оптужио 7. новембра 1995, заједно са Милом Мркшићем и Мирославом Радићем, као и са ондашњим градоначелником Вуковара, Славком Докмановићем. Почетком 1996, унапређен је у чин пуковника. На Војној академији у Београду предавао је тактику. Пензионисан је у октобру 2001. године.
Ухапшен је у Београду 13. јуна 2003. године, а у Хашки трибунал је изручен 1. јула. Суђење му је почело у октобру 2005. године. Дана, 27. септембра 2007, Судско веће Хашког трибунала неправоснажно је осудило Шљиванчанина на пет година затвора за помагање и подржавање мучења хрватских заробљеника на фарми Овчара, 20. новембра 1991, а ослободило кривице за убиство. Пошто је у истражном затвору провео преко 4 године, суд га је у децембру 2007. превремено ослободио. Одлуком Жалбеног већа Хашког трибунала казна Веселину Шљиванчанину је 5. маја 2009, повећана на 17 година. Трибунал у Хагу је 8. децембра 2010. донео нову пресуду којом је казна смањена на 10 година, што је био први пут да Апелационо веће после ванредног преиспитивања поништи своју претходну правоснажну пресуду. Шљиванчанин је проглашен кривим за помагање и подржавање у мучењу тих заробљеника. Након издржане две трећине казне, Хашки суд је ослободио Веселина Шљиванчанина 7. јула 2011. године.
Шта још може да се каже на крају ове повести, осим да је Веселин Шљиванчанин истински српски херој и весник слободе. Човек коме то име и те како пристаје. Шљиванчанин је својим делима посведочио да је наш живот имао смисао. Немојте никада сумњати у то. Иако неолибералне архитекте света желе да од нас направе параноике и да нам промене свест – знајте да оно што осећате у дубини своје душе јесте права истина. А у нашим душама је зов за слободом изнад свега. Тај слободарски зов Веселин Шљиванчанин је претворио у завет. И да је само то учинио за свој народ, Срби би имали разлога да га памте. А Веселин је учинио много више од тога. Он нам је показао да су поред слободе – храброст, правда и истина – важнији од свих обећања о евроутопијама и о бољем животу.
Победа правде над неправдом, истине над неистином и слободе над неслободом нису само метафизичке утехе за несрећне и обесправљене. Не, то је победа светлости над мраком и живота над смрћу. И зато ће наши хашки мученици бити увек на светлу, а њихови тужиоци у тами. Они ће остати упамћени у меморији свог народа као што су то постали и остали гроф Ђорђе Бранковић у XVIII, или Светозар Милетић у XIX веку, који су се идејама и речима борили за слободу српског народа, па су због тога годинама робијали по аустроугарским затворима. Сада су ти затвори замењени ЕУропским затворима. И шта онда – затвори су прошли, али светла дела бораца за слободу су остала као луч која нам осветљава пут у овом первертираном неслободном свету.
Сви ми видимо и као знамо, али само ретки прихватају чињеницу да је живот само трен и да га ваља провести у истини и слободи, а не у лажима и преварама. Једни од ретких који својим животима сведоче истину о свом народу јесу српски хашки мученици. Признаћете да то није мало, напротив, то је највише што човек може да дâ за своје идеале и уверења. Они су добили привилегију да дају своју слободу, и свој јединствени и непоновљиви живот, за слободу свог народа, а то је чин који остаје уписан као хероизам у меморији српског народа.
Када будемо својим животима сведочили у одбрану идеала у које верујемо, тада ће нам бити јасно да ће правда, кад-тад, победити неправду. Као што је хришћанска истина победоноснија од Ничеове сумње у метафизичку утеху.
Related
