ŽALOSNO JE DA NAM DECA, PORED BRANKA RADIČEVIĆA I DESANKE MAKSIMOVIĆ, RASTU UZ BESPRIZORNA LICA SA JUTJUBA
Poštovani roditelji, uvažena deco, dragi prosvetni radnici…
Obraćam se najpre vama jer se pitanje koje je predmet ovog pisma direktno tiče budućnosti naše zemlje i zdravlja, najpre mentalnog, ali i svakog drugog, čitavih generacija.
Javnost u našoj zemlji bila je iznenađena i zatečena vestima iz jednog novosadskog tržnog centra kada su u pomami za nekim jutjuberom naša deca, naši tinejdžeri, izlomili stakla, gurali jedni druge… sve dok interventna policija nije pristigla i zavela red. Sve je podsetilo na scene sa Bitlsima iz davnih godina prošlog veka. Ipak, ne ulazeći u raspravu o ukusima i umetničkom kvalitetu, Bitlsi su pronosili neki umetnički sadržaj. Ono što u slučaju histerije za velikom većinom današnjih jutjubera jeste suština problema, leži u činjenici da su oni poznati, slavni i obožavani zbog doskočica, psovki, upotrebe slenga, igranja igrica na računarima, podrigivanja i sličnih fizioloških radnji…
Čitava istorija satkana je od voljenja, obožavanja različitih ličnosti i ugledanja na njih. I tu je, istini za volju, bilo grešaka i lutanja. Ali, gledajući kulturu i umetnost, ličnosti za ugledanje, vekovima unazad, bili su: vajari, slikari, pisci, glumci, pevači, režiseri ili pak sportisti, naučnici, humanisti, borci za ljudska prava…
Nevolja nam je suđena, dragi tinejdžeri, ako želimo da postanemo poput onih čiji život staje u monitor laptopa i čiji je maksimalan domet psovka, podrigivanje i igranje igrica!
Život je, dame i gospodo, velika igra, velika šahovska tabla na kojoj je najpreči cilj postati čovek, zreo i produktivan član zajednice koji doprinosi razvoju svoje zemlje i šire. To se, jamačno, ne može postići podrigivanjem i stiskanjem džojstika!
Žalosno je da narod i naraštaji koji baštine Desanku Maksimović, Branka Radičevića, Nikolu Teslu ili Ivu Andrića dopuste da njihova grandiozna dela padnu u drugi plan i da nam idoli i uzori postaju mediokriteti sa društvenih mreža.
Poštovani roditelji, na nama je neobično važan zadatak da našoj inteligentnoj deci koja imaju sav tehnološki potencijal pred sobom, objasnimo da je život kreativnost, mašta, igra sa stvarnim drugom ili drugaricom, porodična večera, šetnja sa kućnim ljubimcem, rekreacija, čitanje lektire, uspeh u školi, briga za starije, uljudnost… i da je to put kojim treba ići, dočim jutjubere valja ostaviti na marginama javne i društvene sfere, gde im je i mesto.
Bojan Panaotović
Sociolog i direktor Kulturnog centra Novog Sada
Foto: Milica Stojanac, Tijana Aćimović