Аутор: др Александра Колаковић, виши научни сарадник Института за политичке студије
Политичка сцена Француске нашла се почетком октобра 2025. године пред нечим што делује као историјски апсурд – влада која је трајала мање од једног дана. Премијер Себастијен Лекорну, који је добио мандат од Емануела Макрона 9. септембра 2025. године, само 27 дана касније, поднео је оставку. Ова оставка је дошла петнаест сати након што је објавио састав свог кабинета. Додатно, на инсистирање француског председника, Лекорну чини до 8. октобра увече последњи напор да уравнотежи ставове будуће мањинске владе, али наглашава да нема намеру да буде нови премијер. Овај догађај се не може посматрати као уобичајени или симбол неуспеха једног човека у политичкој арени, већ указује на много дубљи проблем Француске. Одраз је дуготрајне пат позиције у француском парламенту где три групације имају подједнаку снагу, али ниједна нема већину, фрагментације политичких странака, инсистирања на својим програмима и недостатак слуха за компромис. Узроке многи стручњаци проналазе и у системској исцрпљености француског политичког модела. Опозиција инсистира да је главни кривац на челу државе – француски председник, који је у једној години именовао без успеха, четири премијера, односно, пет ако рачунамо од претходних избора. Наглашава се да је неодустајући од свог програма, занемарио све оне гласове који су му дати у другом кругу председничких избора 2022. године, а може се рећи и потврђени на ванредним изборима 2024. године, које је сам иницирао.
Француски председнички систем, осмишљен да обезбеди стабилност и континуитет власти, последњих година све више показује своје унутрашње контрадикције. Председник Емануел Макрон, који је током првог мандата имао већину, која му је омогућавала парламентарну подршку и стабилност, већ више од годину дана се суочава са проблемима да добије подршку за своје реформе, а његови премијери још од Елизабет Борн, углавном прибегавају контроверзном члану 49.3 Устава који омогућава да се за доношење закона заобиђе гласање у парламенту. Брзина пада Лекорнуове владе доводи до питања да ли је француски председник сада ушао у политичку пустињу – без парламентарне већине, без стварних савезника и без вере у могућност компромиса?! Или је спреман за нове изборе или да крене ка промени коју социјалисти очекују – да владе коначно усмери ка левици, посебно имајући у виду да са владама десног центра није имао успеха.
Лекорну је у француској јавности након пада оцењен више као фигура него премијер – симбол једног система који више не уме да произведе консензус. Са друге стране, његово брзо реаговање и непристајање да влада као његови претходници користећи члан 49.3 донели су му и извесно поштовање, односно утицали да оцена политичког деловања није крајње негативна. Његова оставка не посматра се као последица једне одлуке, већ последњи симптом „дуготрајне парализе” у којој су и власт и опозиција. Кључни проблеми који се у јавности постављају су питања одговорности и да ли и колико у овим процесима институције губе кредибилитет. Чињеница је да је Лекорну предложио владу у којој је остало много истих личности са истим или новим ресорима као и у Бајруовој влади, што је довело до критика о одсуству промена и настојању очувања континуитета. Највећи проблем је изазвало враћање Бруна ле Мера, некадашњег министра финансија. Французи у њему виде главног кривца за увећање буџетског дефицита, кризу око пензионе реформе и друге непопуларне резове. Стога је његово именовање, овога пута за министра одбране, било црвена заставица и за политичаре и за грађане. Поред Ле Мера, споран је и министар финансија Ролан Лескир, јер је симбол континуитета постојеће фискалне политике, без очекиваних промена и реформских корака које је јавност тражила. Лекорну је у свом првом интервјуу истакао да ће посебну пажњу посветити децентализацији, што је важно и у контексту локалних избора наредне године. Отуда је важно и да је критикован одабир Ерика Вера за министра за територијалну организацију и децентрализацију. Његов повратак у извршну власт био је спор због ранијих контроверзи и афера у којима се помињао, а опозиција је ово назвала и знаком да се влада није желела дистанцирати од старих политичких пракси.
Комбинација политичких притисака, непопуларних именовања и недовољно јасног реформског правца урушила је за једну ноћ невелико поверење у кабинет Себастијена Лекорнуа. Чак и међу владајућом групом по први пут видимо несугласице и јавна неслагања. Републиканци наглашавају и да су у новој влади добили споредне позиције, док су кључна министарства остала у рукама људи блиских председнику Емануелу Макрону. У јавности се исте вечери створила слика да је нова влада без свежих идеја и лица која би могла повратити поверење грађана. Бруно Ретајо, министар унутрашњих послова је тврдио да није знао да је и Ле Мер део владе, што отвара питање проблема у владајућем центристичком блоку међу Ренесансом, Хоризонтима и Модемом, односно чини се да се Макронова подршка осипа и тамо где је веровао да је сигуран.
Медијски одјек ове кризе открива дубоку идеолошку поделу у француском новинарству.
Le Monde, у свом карактеристичном аналитичком тону, кроз серију текстова представља Лекорнуа као жртву институционалних ограничења и политичке фрагментације. Њихов наратив је хладан, али проницљив. Новинари тврде да је Француска заробљена између устава који фаворизује председника и парламента који више не може обезбедити већину. У том смислу, криза није плод једне личности, већ резултат системског замора демократије која не уме да се обнови.
Le Figaro, с друге стране, наступа у оштријем и емотивном тону. За овај лист, пад владе је директна последица Макронове ароганције и његове потребе да контролише све аспекте политичког живота. Лекорну је приказан као трагична фигура, човек који је прихватио немогућу мисију. Ту нема институционалне дистанце – већ драматичног позива на одговорност и промену. Док
Le Monde покушава да објасни,
Le Figaro настоји да осуди. Ове разлике у тону нису само питање стила, већ се могу посматрати и као одраз дубљих идеолошких традиција.
Le Monde као наследник леволибералне интелектуалне културе види кризу као феномен који треба разумети, а не експлоатисати.
Le Figaro, ближи десном центру, посматра је као прилику за обнову одговорности и враћање поверења народу. Отуда утисак да
Le Monde позива на институционалну трезвеност, а
Le Figaro подстиче народни немир. За једне, Француска је заробљена у уставним оквирима који више не функционишу; за друге, заробљена је у рукама председника који не уме да попусти. Без обзира где је истина, чињеница је да су ове све доминантне теме у француској јавности и међу политичарима и грађанима.
Лекорну је ипак пристао да води „последње разговоре“ са шефовима посланичких група пре доношења коначне одлуке, у нади да ће успети да обезбеди већину за изгласавање буџета за 2026. годину. Оно што ове преговоре чини неизвесним јесте да су преговори вођени током викенда пропали због одбијања Социјалистичке партије и Зелених да прихвате компромис. Сада, Лекорну је сконцентрисан да добије подршку за буџет и нови уставни оквир за Нову Каледонију, а наглашава и могућност уступака левици. Републиканци су на хитном састанку, који је иницирао Ретајо настојали да одреде своју будућу позицију, а неки међу њима су и за раскид са извршном влашћу што би водило ка распуштању парламента. Марин ле Пен и Национално окупљање позиционирају се као „једина стабилна алтернатива”, користе насталу ситуацију и отворено говоре, као и Жан Лик Меланшон о распуштању парламента. Према
Franceinfo председник Француске, кога снимају камере док се сам замишљено шета поред Сене, разматра више опција: именовање „премијера консензуса” из редова умерене деснице, распуштање Народне скупштине, или формирање привремене владе националног јединства ради очувања стабилности до усвајања буџета. Упоредо, бивши и најдуговечнији Макронов премијер Едуар Филип предложио је Макрону да, након усвајања буџета, распише превремене председничке изборе како би извршној власти повратио „демократски легитимитет” и окончао институционалну кризу.
Француска данас светској јавности делује као земља која је изгубила своју политичку гравитацију. Чак је и питање да ли би нови избори омогућили већину или кохабитацију. Честе су процене да би само председнички и потом парламентарни избори 2027. године могли донети стабилност. Кључан проблем је што владе не трају довољно дуго да спроведу политику, а јавност све мање верује да институције имају смисао. То је амбијент у којем је и „влада од петнаест сати” могућа, а консензунс „немогућа мисија”, мада је Лекорну пристао да провери могућност и извести шефа државе у среду 8. октобра. Кратка епизода Лекорнуа је оставила дугу сенку и питање да ли су сви актери на политичкој сцени Француске сада позиционирани за изборе 2027. године и стога одбијају консензус? Иза овог питања је и оно дубље, које улази у срж питања кризе демократије и политичке одговорности данас, имајући у виду да је Француска колевка модерне републиканске идеје. Испод површине свих ових догађаја, назире се и једна позитивна компонента, а то је да француско друштво не одустаје од одговорности и демократских вредности, да трага за њима и да се бори да освоји и одржи демократију живом.
Related
