Milo Đukanović se, kao političar izašao iz Miloševićevog šinjela, ponaša upravo po slobističkoj matrici koja podrazumeva da – ako ti se ne dopadaju rezultati izbora, pokušaj da ih negiraš, ne priznaš, opstruiraš i dezavuišeš po svaku cenu! Setimo se lokalnih izbora u Srbiji 1996. godine kada je opozicija ubedljivo pobedila SPS u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i drugim gradovima. Uprkos nedvosmisleno iskazanoj volji naroda, Milošević je odbio da prizna poraz i političku stvarnost i raznoraznim opstrukcijama i smicalicama pokušao da održi SPS na vlasti u pomenutim gradovima. Slična stvar se dešava i danas u Crnoj Gori. Tridesetoavgustovci su ubedljivo pobedili u Podgorici i nizu drugih gradova, razlika u glasovima je nedostižna i cilj svih žalbi Ustavnom sudu koji je klinički mrtav je održanje na vlasti poraženog i deklasiranog DPS-a. Da ironija i farsa budu veći, kao jedna od udarnih pesnica opstrukcije koristi se kriptosvetosavac i tobožnji velikosrbin, stanoviti Rmandić koji se, zamislite, žali na izborni proces, a osvojio je 200 glasova u Podgorici i nedostaje mu još samo „tričavih“ par hiljada do cenzusa!
Stariji dobro pamte kako se završila saga vezana za lokalne izbore u Srbiji. Nakon višemesečnih protesta i pritisaka domaće i međunarodne javnosti, Milošević je doneo specijalni zakon – Lex specijalis kojim su rezultati svih izbora bili priznati. Dakle – na ljutu ranu, ljuta trava. Ono što je pod patronatom međunarodne zajednice bilo moguće u Srbiji onomad, moguće je i u Crnoj Gori danas. Doneti specijalan zakon kojim bi se dokinuo pokušaj DPS-a da suštinski ruši narodnu volju. Taj zakon bi možda bio prioriterniji i hitniji od izglasanih izmena Zakona o predsedniku jer Đukanoviću mandat ističe za nekoliko meseci. Alternativa ovakvom scenariju je praksa u kojoj su izbori zapravo bili besmisleni jer je dovoljno poslati prigovore Ustavnom sudu koji na iste ne može da odgovori i DPS ostaje na vlasti nezavisno od iskazane narodne volje. Pošto je po sredi mlad čovek, čini se dobrog zdravlja, Ivan Vuković bi, po rečenoj inerciji mogao da vlada Podgoricom do 2045. godine.
Ukoliko se ne preduzmu brze i konkretne mere, narodna volja neće biti ispoštovana, a na proleće 2023. godine, predsedničke izbore je deplasirano održavati jer ko god da pobedi, DPS ili neki Rmandić uputiće žalbe Ustavnom sudu koji neće moći da odgovori i predsednik ostaje – Milo Đukanović. Pošto je po sredi čovek znatno stariji od Vukovića, ali po svemu sudeći zdrav i u dobroj kondiciji, mogao bi da ostane na čelu Crne Gore do 2042. godine!
Da bi se rečeni apokaliptični scenariji izbegli, a glas naroda (koji je, kao što stara latinska izreka veli, glas Boga) ispoštovao, potrebno je posegnuti za potezom u parlamentu kojim bi se zgažena demokratija postavila ponovo na noge.
Postoji još jedna, krajnje poražavajuća činjenica – Đukanovićev politički otac je Lex specijalis doneo sam, doduše pod pritiscima, a Milu ne pada na pamet da to učini iako je evidentno da nepravilnosti nisu uticale na rezultate u Podgorici, Pljevljima, Danilovgradu… Srećom u parlamentu Crne Gore postoji demokratska većina koja ima određeni manevarski prostor da preduzme korake i omogući poštovanje iskazane volje naroda!