Udružena menažerija živopisnih i simpatičnih likova sa političke polumargine koji se od ujutru do uveče bave Crnom Gorom i lamentom u produženom trajanju od kada je Milo Đukanović pao sa vlasti, doživljava svoje najcrnje dane ovog miholjskog leta u susret formiranju nove vlasti u Crnoj Gori bazirane na slobodno izraženoj narodnoj volji koja smatra da DPS i Milo Đukanović treba da budu u opozicionim klupama. Gotovo je dirljivo videti ovu gospodu kako plaču za odlaskom Mila i kako im teže pada njegov pad sa vlasti nego njemu samom. Naime, dok Đukanović uživa u penzionerskim danima, peva na žurkama, igra se sa unučetom i po katkad da poneki intervju, javni poslenici poput Picule i Đenera kukaju od ujutru do uveče nad sudbinom Crne Gore tretirajući valjda onih 62% građana koji su hteli upravo ovakav politički put neurastenicima i nedemokratskom hordom. Ne bave se oni činjenicom da se u Hrvatskoj nedavno okončao popis i da su Srbi tamo ostali u tragovima jer su po starom planu endehazije pobijeni, proterani i pokatoličeni. Ne dojmi ih činjenica da je gotovo pola Hrvatske pusto i da je učinjena ogromna (h)istorijska nepravda prema narodu koji je bio konstitutivan i koji je u krvi i ognju spržen u Hrvatskoj od Jasenovca preko Oluje i Bljeska pa do naših dana kada se povratnici prebijaju, šikaniraju i zlostavljaju. Ne žele da čuju šta o tome govore i pišu Jakovina, Klasić, Mandić, Novak, Rudan i slični hrvatski intelektualci. Ne zanimaju ih zločini italijanskih fašista tokom okupacije Crne Gore… Sve što ih zanima, muči, tišti i progoni jeste bauk velikosrpske politike, svemoćna ruka Aleksandra Vučića koja navodno preti Crnoj Gori, kao i kleronacionalistička neman u vidu SPC. Činjenica koju konstatuju najnovija istraživanja organizacija koja su antipod Vučiću i njegovoj politici, a koja glasi da najveći broj građana Crne Gore za zemlju koja im je najbliskija kažu da je to Srbija, oni dabome ne zarezuju. Fakat da sva istraživanja u poslednjih petnaestak godina nalaze da je institucija od najvećeg poverenja za većinu građana Crne Gore SPC, ne utiče na njihove vrle analitike. Politička istina da za 30 godina vladavine DPS-a i 15 godina od sticanja nezavisnosti Crna Gora pod Đukanovićem nije ušla u EU, za njih dakako ne znači ništa. Na dugogodišnje kritike iz Brisela i Vašingtona o endemskoj korupciji, organizovanom kriminalu koji je postao opasnost ne samo za region već i za Evropu, ćute kao zaliveni. Imaju samo jednu mantru koja više ne radi, nema dejstvo niti u Crnoj Gori niti u Vašingtonu niti u Briselu. To je mantra o bauku velikosrpskog nacionalizma koji će izazvati haos na Balkanu koji je uzgred budi rečeno u potpunoj interesnoj zoni zapada i NATO pakta. Piculin, Đenerov (and comp.) bol i užas dosežu klimaks upravo ovih dana kada na čelo skupštine treba da dođe višedecenijski borac protiv autokratskog režima Andrija Mandić koji se uzgred budi rečeno mnogo manje sa Putinom družio od Mila Đukanovića i kada treba da se formira nova vlada u kojoj neće biti onih koji su 30 godina bili nosioci tzv. hibridne demokratije.
Jauci koji odležu portalima postaju još strašniji kada se saznalo da je vrh SAD dao zeleno svetlo za ovakvu konstelaciju vlasti i kada je pre nekoliko dana portparol EU gospodin Stano izjavio da nije na EU da komentariše sastav buduće crnogorske vlade. Šta je prostalo za Piculu, Đenera and comp. na koncu ove, za njih tužne balade? Fait accompli – čin je svršen i povratka na staro nema. Ima jedan stari narodnjački hit iz jugoslovenskih vremena izvođača Jašara Ahmedovskog koji glasi „Isplači se – biće ti lakše.“ Možda bi to bila najbolja preporuka u ovom, po njih, teškom trenutku. „Neka kroz suze izađe bol“ – glasi nastavak ovog čuvenog hita. Mudri Heraklit reče „Ne možeš se dva puta okupati u istoj reci“. Pametnom dosta. Što pre Picula,
Đenero and comp. shvate da nema povratka na staro vreme DPS-a, možda njihova politička borba i analitika i donesu nešto suvislo.
Related
