Иако данима слушамо о томе да је одлука коју СНП треба да донесе о уласку у мањинску владу екстремно тешка и ако се иста отеже, непристрасном посматрачу се намеће закључак да СНП ситуацију може учинити јасном и бистром и да постоји излазна, чак и победничка стратегија у сваком сценарију.
Наиме, пред базу, гласаче СНП-а, па и све грађане који желе решавање питања које се не могу гурнути под тепих, ствари се могу поставити на следећи начин: уколико мањинска влада има амбиције да отпочне борбу против организованог криминала, уреди односе са СПЦ кроз потписивање Темељног уговора и приступи иницијативи Отворени Балкан, вреди начинити ризик и направити тај политички искорак. Уколико је, међутим, идеја креатора мањинске владе да се ревитализује и рехабилитује ДПС, а да се „питања која деле друштво“ оставе за нека будућа времена, онда је извесно да је замисао да СНП треба да буде пуки декор и икебана будуће мањинске владе која ће махати чињеницом да је све красно јер је „и Србин потпредседник владе“. Улога фикуса односно, што је много страшније, маске и опсене иза које ће се половина Црне Горе гурати у изолацију и сегрегацију, у којој ће СПЦ и њени верници бити обесправљивани, веома је нездрава и донела би потпуни политички крах Јоковићу и његовој партији.
Неки пажљиви читалац сигурно ће рећи да Абазовић и УРА могу да обећају потписивање Темељног уговора и улазак у Отворени Балкан, само да би намамили СНП у мањинску владу, а да после на дата обећања забораве. Тачно. У том случају, у првих, рецимо 90 дана рада те владе, СНП може да саопшти јавности да кључне ствари због којих је ступио у мањинску владу нису ни на помолу решавања и да напушта цео пројекат. Тиме би СНП избегао политичку смрт и оголио позицију УРЕ која би наставили стару праксу дискриминације православља и гетоизације Срба.
Јоковић са сарадницима може да постави питање како то слушамо и аплаудирамо Ескобару када каже да треба одложити попис, а правимо се потпуно глуви и немушти када каже да је Отворени Балкан, не само пројекат који САД подржавају, већ је то и трећи стуб америчке политике на Балкану? Отуда би СНП инсистирањем на ефикасном уласку у Отворени Балкан имао авангардну позицију када је реч о интересима који су сагласни са једном од најмоћнијих светских сила, а такође такав приступ подржавају и они које називамо просрпски оријентисанима. Наравно, Отворени Балкан би био од изузетне користи најпре за Црну Гору, посебно у светлу кретања туриста јер мањак препрека за путовања један је од кључних чинилаца када се одлучује о путовањима и последично трошењу новца.
У последњих неколико дана све гласније чујемо да мањинска влада треба да настави евроатлантску агенду а да остави „питања која деле друштво“ за неку далеку будућност“ – читај за никад. УРА се не оглашава и не демантује овакве ставове. Ако је ситуација таква, Јоковић и СНП имају никад јаснију и бистрију ситуацију. Отворени Балкан, Темељни уговор и попис се неће решавати, а њихова улога је епизодна, то јест улога мечке којом ће се одвући пажња наивних( којих је све мање ако их уопште више и има).
Они који се залажу за то да се „питања која деле друштво“ одложе за далеку будућност, нису се залагали за одлагање референдума о независности који је жестоко делио друштво или за одлагање питања уласка Црне Горе у НАТО који је делио друштво у тој мери да је мањина била за улазак у НАТО, а већина против.
Дакле, изгадња грађанског друштва, социјална стабилност, економски просперитет… не могу се градити гурањем половине једног друштва у меки апартхејд и третирањем истог као ниже касте. Грађанска хармонија и друштво које жели да се подичи високим степеном људских права, не остварује се тако што ћете једну верску заједницу држати у полуилегалном статусу и бескрајно избегавати да регулишете на правном нивоу њен статус док сте са осталим верским заједницама то питање одавно решили.
Делује државнички и бриљантно када Абазовић јуче у Никшићу каже да је њихов основни циљ да се помире две Црне Горе. Али помирење се не постиже рехабилитацијом и ревитализацијом ДПС-а уз истовремено и паралелно обесправљивање, гетоизацију и гушење права Срба.
СНП и Јоковић имају пред собом прилику да поставе конкретне и орочене услове и циљеве као критеријуме за учешће у мањинској влади и да их ако исто спроведу историја упамти по великим делима или да презру и са гнушањем одбаце улогу декора и покривалице у влади која ће у најбољем случају изгубити још годину драгоцених дана, као што је изгубила и Кривокапићева.
Наравно, сувишно је и наглашавати да би по принципима парламентарне демократије, влада требало да буде састављена од странака победница на изборима укључив и странке националних мањина. Пошто се дати сценарио, по свему судећи, не може остварити, тезе из претходног текста односе се на сценарио који је тренутно најизвеснији.
Related
