Prilikom nedavne(neslavne) posete Crnoj Gori, ministar odbrane susedne Hrvatske gospodin Anušić u jednom trenutku citirao je veoma kontroverznog Alojzija Stepinca koga Katolička crkva u Hrvatskoj neuspešno pokušava da progura do ranga sveca, kada navedeni kaže da „svaki kamen u Boki govori hrvatski.“ Uz respekt za Alojzija Stepinca i ministra Anušića, veoma je teško utvrditi kojim jezikom govori kamenje. Ono najčešće ćuti i ne izjašnjava se o svom jeziku. Šteta što iskaz ministra Anušića nije stigao ranije pa da popisni list u Crnoj Gori obuhvati stenje i kamenje, da se izjasni o veroispovesti, nacionalnosti i jeziku kojim govori. Ipak, ministar Anušić, dragovoljni učesnik krvavog građanskog rata, saglasiće se sa činjenicom da je za nijansu važnije od toga kojim jezikom govori kamenje, kojim jezikom govore građani Boke, ljudi koji na tom prekrasnom kamenju žive. Uskoro će javnost, pa i ministar Anušić o tome imati preliminarna saznanja i neće mu biti ni malo po volji kad uvidi da većina stanovnika Boke govori omraženim i zlim srpskim jezikom koji je uzgred budi rečeno neverovatno sličan hrvatskom jeziku, a neki cinici čak bogohule da je reč o jednom te istom jeziku. Ipak, građani Boke dominatno govore srpskim jezikom i za razliku od Anušićevog kamenja ta se stvar da utvrditi i biće uskoro belodana čitavoj javnosti! Takođe, ministar Anušić, inače veliki fan Marka Perkovića Tompsona koji ljupko poručuje susedima „stići će vas naša ruka i u Srbiji…“ naljutio se na svog kolegu ministra Krapovića zbog njegovog stava o brodu „Jadran“. Da stvari svedemo na fakte, problem je u jednoj istorijskoj relikviji koja se sticajem okolnosti našla na tlu Crne Gore tokom raspada Jugoslavije koji je bio deo scenarija „tisućljetnjeg sna Hrvata o neovisnoj državi“ kako je govorio dr Tuđman, a nije problem što je iz dve Jugoslavije, mada uvek nepogrešivo na negativnoj i gubitničkoj strani, Hrvatska iznela gotovo celu Jadransku obalu sa jugoslovenske strane. Cinici bi rekli da je Anušić obrnuo igricu. Umesto da se otvori debata kako je Hrvatskoj pripao lavovski deo obale i to posle jezivih zločina endehazije i direktnog savezništva sa Hitlerom, sada ćemo mlatiti praznu slamu o jednom brodu koji služi u školske svrhe. Ministar Krapović pokazao je dostojanstvo i državnički i politički nerv i nonšalantno odbacio mogućnost da Crna Gora bude ucenjivana i ponižavana na čemu mu treba odati priznanje. U EU se može ući uzdignuta čela, ali i kao krpa ili tranja bez ostataka dostojanstva i suvereniteta. Pogledajmo primer Srbije. Ponuda glasi – možda ćemo vas pripustiti u EU, jednog dana, ako se odreknete jedne svoje pokrajine! Kipar je, na primer ušao u EU sa svojim „turskim“ delom i sve je u redu. Zamislite da je neko rekao Hrvatskoj – uđite u EU ali se odrecite Like, Korduna ili Banije ili da neko kaže Crnoj Gori, uđite, ali se odrecite Boke ili Malesije, Ulcinja i Bara! Takođe, ministar Krapović pravilno rezonuje i kada je po sredi ploča u Morinju čiji tekst dakako ne odgovara istini jer u krvavom raspadu Jugoslavije nema nevinih i ne postoji jedan agresor sa jedne strane, te žrtve sa druge strane, već se vodio građanski i bratoubilački rat koji jednom treba da zauvek okončamo, okrenemo se miru, dobrosusedskoj saradnji i kulturnoj razmeni!
