Eh da sam Monika Beluči pa da je svetski žiri rek’o da sam najlepša žena na svetu
Eh da sam Donald Tramp pa da od mene strahuje duboka država
Eh da sam Milan Knežević pa kad tvitnem ili besedim da se smeje pola Jugoslavije
Eh da sam Šopenhauer pa da je svet moja volja i predstava
Eh da sam Nice Mile pa kad je duvala supersonična bura u Sutomoru ’88 da mi policajci kažu hajde mali kući, kasno je počeo ti je crtani film, a ja da im velim hajte i vi u stanicu počeo vam je kaubojski
Eh da sam Dragana Kosjerina pa da svi pišu raspalila je maštu muškaraca u izazovnoj haljini
Eh da sam Miki Vukašinović pa kad nema moje emisije da se gledaoci javljaju i viču zašto nema Mikija, vratite nam Mikija
Eh da sam Beograd pa da sam uvek glavni
Eh da sam Džo Bajden pa da šefujem Amerikom i pod stare dane
Eh da sam Blagoje Baković pa kad zagrmim glasom dok čitam pesmu da se tresu ravnice i brda odavde do Bojišta
Eh da sam Jadransko more pa da se svi obraduju kad me vide i da plaču kad od mene idu
Eh da sam Marko Miljanov pa da sam dao bezvremenske primjere čojstva i junaštva
Eh da sam Magadaskar pa da mi dolaze samo bogati i slavni
