Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Тридесетог августа 2020. године, засигурно на енергији историјских литија у Црној Гори и Боки Которској, уз подразумијевајући амин Запада, смијењен је на изборима режим Мила Ђукановића – овим речима је, на молбу аутора овог текста, Никола Маловић, познати херцегновски писац, издавач и власник књижаре „Со”, прокоментарисао својевремени пораз владајуће Демократске партије социјалиста чије политичко наслеђе и данас оптерећује савремену Црну Гору. За аналитичара Душана Лековића сећање на тридесети август је много више од пораза црногорског владајућег режима и представља истински незванични дан демократије јер је први пут у историји црногорског парламентаризма једна тродеценијска ауторитарна владавина послата у политичку историју. За Лековића тридесети август је симбол краха вишегодишње репресије, опортунизма, популизма, али и конфиктне реторике, непотизма и бестидног прекрајања историје. Симболику тридесетог августа Предраг Поповић, некадашњи председник Народне странке Црне Горе, посматра из перспективе положаја српског народа и промијењеног амбијента у којем живимо. Он указује на један готово уходани клише у којем су, пре промене власти, Срби били гурнути у статус другоразредне нације, без основних националних права. Анализирајући садашњи положај Срба у Црној Гори, искусни политичар наглашава да је Српска православна црква одбранила светиње, што се одразило на положај српског народа, који се више не третира као народ парија. Поповић указује и на одређене политичке промене, попут оних да су се српске партије избориле за значајне државне функције, али и наглашава чињеницу да се српске културне и националне институције полако враћају у онај статус који су некада имале. На сличном фону су и опажања социолога Бојана Панаотовића за којег је ситуација у Црној Гори „драстично боља” у односу на атмосферу уочи тридесетог августа 2020. године, али и истиче да смо данас пет година после избора далеко од оних идеала и снова о којима су маштали грађани који су се борили против Мила Ђукановића.
Искушења транзиције
У протеклих пет година Црна Гора је имала три владе чији су учинци веома упитни. Прва влада Здравка Кривокапића која је недобронамерно означавана и као „црквена влада” веома брзо је отишла у политичку историју, првенствено због недостатка елементарног легитимитета у парламенту. У делу који се односио на идентитетска питања ова влада је исказала неочекиван континуитет са политиком Мила Ђукановића. Сетимо се само сукоба ондашњег премијера са министром правде Лепосавићем, а поводом резолуције о Сребреници, коју је овај истакнути интелектуалац оспоравао и са правног и са моралног становишта. Мада је установљена уз подршку и благослов Цркве, ова влада није имала снаге да потпише Темељни уговор, уз несувисла објашњења својевремено понуђена јавности. Друга влада Дритана Абазовића, склепана на брзину и уз мањинску подршку ДПС, имала је какве-такве учинке, а првенствено ћемо је памтити по потписивању Темељног уговора са Српском православном црквом. Нема сумње да је овим чином Абазовић показао политички таленат. Уз то импоновала су и његова интересовања за шире политичке и друштвене теме, па и епохална питања, која је обрадио у својој књизи Критика глобалне етике, којом је стекао симпатије српске културне и друштвене јавности. Коначно, трећа и актуелна влада Милојка Спајића, председника Покрета Европа сад (ПЕС), представља конгломерат различитих партија и као таква понекад личи на некадашњи Социјалистички савез радног народа. Реч је о влади која има неспоран легитимитет, и у којој учествују истакнути политички представници Срба, али нема сумње да је реч о кабинету који нема снаге за једну врсту суштинског заокрета на унутрашњем, а камоли спољнополитичком плану.
За Небојшу Медојевића, лидера Покрета за промјене, Спајићева влада је парадигма континуитета политике бившег режима, уз напомену да је случај именовања Ранка Кривокапића за саветника Ервина Ибрахимовића у Министарству иностраних дела, последњи пример такве политике. Последњи догађаји у Црној Гори показују да је актуелна власт неспремна за радикалан раскид са политиком ДПС коју означава као „политичко крило организованог криминала”. Лидер Покрета за промјене посебно оштро је критиковао садашњи притворски статус Душка Кнежевића који би морао да буде крунски сведок у случајевима будућих суђења челницима бившег режима. Извесни наговештаји се наслућују у случајевима хапшења Миливоја Катнића и других, а који се суочавају са оптужницама за организовани криминал, али без привођења главних актера те политике. Као добро обавештен политичар, Небојша Медојевић наглашава да је још у мају 2020. године, уочи историјских избора, уз посредовање енглеске амбасаде сачињен „фаустовски пакт са Ђукановићем”, по којем ће се овај мирно повући из политике, уз амнестију од кривичне одговорности. Изгледа да је све остало било ствар технике и постизборног инжењеринга, у којем су могуће коалиције свих са свима.
Што се спољнополитичких тема тиче, извесна очекивања попут оних о повлачењу признања Косова, показала су се као амбициозна. Као чланица НАТО-а Црна Гора је послушно следила директиве бриселске бирократије, од увођења санкција против Русије, до контроверзне одлуке о слању војника у Украјину, закључно са прихватањем немачке иницијативе у Скупштини Уједињених нација, којом је црногорска дипломатија подржала предлог резолуције о „геноциду у Сребреници”. Посебна тема су односи са тзв. суседима где се црногорска дипломатија понаша веома сервилно, а у име зацртаног циља пријема у Европску унију, која још увек делује као далека перспектива. Ова доза сервилности нарочито долази до изражајима у односима према Хрватској, чија се дипломатија повишеним тоном и дрско меша у унутрашње послове Црне Горе (пример захтев за преименовањем назива базена који је у Котору добио име по славном ватерполисти Зорану Гопчевићу).
Описујући расположење Срба у Црној Гори и Боки на петогодишњицу освајања слободе, писац Никола Маловић, подсећа на процес долажења до одгонетке Панталоне: Уђеш на једну рупу, изађеш на двије, а кад мислиш да си изашао, тек си унутра. Шта је то? Као плод општења између амбасада, гинисовских опозиционих политичких ега, цркве и служби – Црна Гора је финалменте добила Мурту. Наиме, тридесетог августа 2020. године, требало је да дође до смјене система, а не режима. Будући да је таква промјена, посебно у малим географијама, немогућа без глобалног мијешања карата , ова ситна пауза са Србином на челу парламента, који гласа да црногорска чизма може у Украјину, служи да се Срби не досјете да су изиграни опет.
Вишак историје
Мада су све три транзиционе владе у последњих пет година биле састављене као инстант- грађанске, утисак је да последњи догађаји показују да је савремена Црна Гора далеко од истински грађанске државе. Штавише, настављено је с праксом да је све што је грађанско у својој суштини антисрпско. Добар пример за овакву тврдњу је недавна додела награде за књижевност Бећиру Вуковићу који је због српске националне оријентације проглашен четником. Сличан се утисак намеће и после догађаја у Горњем Заостру и постављања „споменика Павлу Ђуришићу” која је потврдила да изгледа једино Срби у Црној Гори немају право на утврђивање историјске истине, за разлику од осталих националних заједница које отворено славе сараднике окупатора као некакве борце за слободу. Да не говоримо о измишљотинама „дукљанске историографије” о уједињењу 1918. године и измишљеним великосрпским претензијама Београда који једини у региону признаје истински црногорску самосталност. Уз све то се у делу црногорске јавности Српска православна црква увредљиво означава као „Црква Србије” чиме се негира петровићевска традиција и историја Црне Горе.
Већина наших саговорника сагласна је у оцени да је крајње време да се исправи тенденција ревизије историје Црне Горе, посебно у делу који се односи на законску употребу српског језика и ћириличког писма којим говори велика већина православног живља. За Предрага Поповића резултати пописа потврдилу су тезу о Србима и Црногорцима као једном народу, јер су показатељи о припадности канонској Цркви и српском језику срушили вештачке поделе које је деценијама креирао Ђукановићев режим. Ту су и остале теме из ближе и даље прошлости, попут повратка Његошеве заветне цркве на Ловћену, што је за велику већину Срба у Црној Гори „рана непреболна”. Уз све ово пожељна је и промена образовног процеса и последично наратива о националним темама, јер Срби су народ који је најзаслужнији за постојање Црне Горе, која је настала на Косовском завету.
Будућност је почела?
Нема сумње да је у условима промене геополитичке парадигме сасвим извесно слабљење глобалног утицаја Европске уније, чије су акције још увек активне на Балкану. У одређеним кулоарима ЕУ Црна Гора се помиње као наводно нова чланица, па је утисак да је том циљу подређена њена укупна спољна и унутрашња политика. Како је наратив Уније у последње време отворено антисрпски, није чудо да власти у Подгорици следе директиве бриселских комесара. Томе у прилог иду и последњи гестови владе и некоректан однос према званичном Београду који је први притекао у помоћ приликом гашења катастрофалних пожара. За социолога Бојана Панаотовића повремени шумови на релацији Београд – Подгорица не би смели да доведу у питање укупан утисак о побољшању међусобних односа, односно чињеницу да се испод површине званичних релација појављују знаци приближавања, које овај истакнути аналитичар уочава у именовању Андрије Мандића за председника скупштине, као и у чињеници да 90 процената локалних општина држе продемократске странке које одбацују пртљаг претходног режима. Разуме се да није без значаја и најављена борба против корупције и криминала, као и раскринкавање незаконитог понашања припадника АНБ према истакнутим Србима, о чему је било речи у парламенту.
Утисак је, међутим, да се иза расправа о великим темама крију и неочекиване опасности по будућност Црне Горе на које је ових дана указао Небојша Медојевић. Он је упозорио на озбиљне демографске промене у Црној Гори које се одвијају под утицајем ширег геополитичког концепта „неоосманизма”. Он тврди да је реч о организованом и дугорочном процесу који може трајно изменити идентитет државе. Док се власт и опозиција баве идеолошким поделама и симболичким расправама, у позадини се одвија масовна и тиха исламизација. У Црној Гори већ живи више од 100.000 држављана Турске, Азербејџана и других исламских држава. Само турски држављани су до сада регистровали више од 5000 компанија, углавном у Подгорици и Будви, и то у областима грађевинарства, трговине и угоститељства, поручио је Медојевић. Он је навео да безбедносне службе не прате овај процес, нити се, како тврди, врше детаљне провере приликом издавања радних и боравишних дозвола.
У свакој држави која држи до свог идентитета и традиције, прилив од 20 процената становништва из једне земље био би сигнал за узбуну. Код нас то није случај, јер је систем заробљен корупцијом и личним интересима појединаца на власти, истакао је лидер ПзП-а. Према његовим речима, Црна Гора се данас налази у процесу распадања на више равни – биолошкој, културолошкој, верској и идентитетској. Простор остаје, али становништво се мења. Као генерација показали смо да не заслужујемо ову државу и ову територију. За шаке дуката најпре смо продали земљу, потом државу, а на крају и свој идентитет и душу, нагласио је Медојевић. О свему реченом, баш на петогодишњицу освајања слободе, треба озбиљно размислити.
ЛИТЕРАТУРА:
Вукашиновић, М. (2006). Тренутак истине, Европа нација, Београд
Вукашиновић, М. (2023). Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад
Related
