У Тузли се, на Тргу капија, 25. маја 1995. године, догодила трагедија у којој је погинула 71 особа, а преко 130 људи је рањено. За овај догађај оптужена је Војска Републике Српске.
Како бисте Ви, за Војвођанске вести, као помоћник Генерала Ратка Младића, комаданта Главног штаба Војске Републике Српске и добар познавалац ратних прилика на просторима бивше СФРЈ, оценили шта се заправо тамо десило?
Муслиманска офанзива која је почела синхронизованим дејствима из Сарајева, Тузле, Сребрнице, Жепе и из централне Босне, а кулминирала је у марту 1995. године. Успешном одбраном Војске Републике Српске та офанзива је сломљена. Од тада све до краја 1995. године почињу смицалице и подметања Војсци РС како би била оптужена за кршења примирја, прекиде ватре, прекомерну употребу артиљерије и за страдања цивилних жртава. У таквој ситуацији нисмо имали времена нити снаге обраћати пажњу на појединачне случајеве. Обавештајни подаци указивали су да се у Тузли дешавају чудне ствари: покрети становништва, повећана мобилизација, престанак рада школа, сукоби са УНПРОФОРОМ, провокативна дејства 2. корпуса Армије БиХ према положајима ВРС. Упркос присуству снага УН активности муслиманских снага су интензивиране па тако и 2. корпуса из Тузле у чијем саставу је била и 28. муслиманска дивизија из Сребренице. И поред тога што је Савет безбедности УН резолуцијом 824 од 6. маја 1993. објавио да су Сарајево, Тузла, Жепа, Бихаћ, Горажде и Сребреница заштићене зоне од свих страна у сукобу из тих градова су се одвијала борбене дејства свакодневно, а појачана 1995.
Акаши, генерал Роуз и Караџић су се договорили о отварању аеродрома Дубраве код Тузле за летове од Загреба и Сплита. Мировне снаге су преузеле аеродром 15. марта 1994. Од тада настају интезивни летови тешких транспорних авиона по чему није било тешко закључити да се превозе и ратна средства намењена Муслиманима. У мају 1995. поуздано смо сазанали да се у сарадњи са УНПРОФОРОМ на аеродроме Тузла и Сарајево увози наоружање за Муслимане.Тузла постаје фундаменталистичко подручје.
Американци и Немци наговарају Муслимане да причају о жртвама цивила у заштићеним зонама како би изазвали притисак и након тога интервенцију НАТО-а. Пропаганда је уродила плодом и у августу 1995. почињу масовна дејства НАТО авијације против снага ВРС и цивилног становништва.
Представници УН већ почетком 1995. оцењују да су Муслимани изгубили рат и да им треба омогућити најповољније услове за капитулацију.
У том контексту се десио трагични догађај на дан 25. маја 1995. када је на Тузланском тргу капија страдало 71 лице и рањено преко 150. За догађај је тек након 12 година окривљена ВРС, а оптужен генерал Новак Ђукић и осуђен на 20 година затвора.
На чему се темељи та Ваша оцена?
Општа ситуација на ратишту, а нарочито 1995. позната ми је из анализа, извештаја и дискусија у Главном штабу. Непосредни доживљаји и опсервације након 25 година су мало избледеле у сећању те моје оцене углавном базирају на документима који су ми досптупни. Конкретни догађај на Тузланској капији детаљно сам упознао након 2014. посебно 2016. када су завршене све експертизе стручњака из Србије, Српске, Чешке, Израела и Француске. Такви непобитни и необориви докази били су мотив да се придружим бројној екипи стручњака и лаика који су стали у одбрану истине и правде, а тиме свакако помажу и самом генералу који ту помоћ залужује управо због доказане истине.
Постоји ли било који резултат експеримената у Никинцима који подржава неки закључак вештачења професора доктора Берка Зечевића?
Ниједан! Јединствени закључак свих експерата интернационалног састава потврђује овакав одговор. Сви они су настојали да екепериментима у Никинцима покажу бар један од елемената Зећевићеве екпертизе, постављали гранате под разним угловима са разних страна и азимута. Све је указивало да граната топа 130мм није била узрок трагедије.
Има ли сличности између случаја „Тузланска капија“, случаја „Маркале“, „Рачак“…?
Случај припада истој групацији подметања експлозива чије се последице приписују и онда и данас ВРС. Сви су одиграли своју улогу у то време, а последице смо осетили на „својим леђима“ тако да се чудим како смо издржали таква појачана дејства и лажи због који смо бомбардовани и уништавани у Српској и Српбији. Нажалост то није прошлост јер за неке догађаје и данас оптужују припаднике војске и српски народ.
За случај „Тузланска капија“ осуђен је, на 20 година робије, генерал Новак Ђукић. По Вашем мишљењу и резултатима изведених експеримената, генерал Ђукић је осуђен неправедно. Који су следећи кораци Тима за одбрану генерала Ђукића?
С ообзиром да је Суд БиХ одбио захтев за обнову поступка и одбачена жалба на ту одлуку адвокати ће тражити правна решења. Колегама генерала Новака Ђукића остаје сложена улога деловања у јавности, посредно и непосредно како би што више људи сазнало праву истину и схватило како је велика неправда учињена према самом Новаку Ђукићу, а сматрам и према српском народу. За Ђукића не тражимо милост него признање истине.
Шта и у којој мери чини држава Србија у циљу да се задовољи истина у овом случају?
До сада смо задовољни оним што је држава учинила посебно и углавном због омогућавања коришћења полигона у Никинцима без којих се не би могли извести експерименти као најпоузданији научни методи за проналажење објашњења и у крајњем доказа, што је највиши степен научног сазнања.
По мом суду не постоји довољно енергичности да се предмет Новака Ђукића доведе до ефективног праведног краја у складу са истином која је доказана.
Како оцењујете књигу аутора Илије Бранковића „Диверзија на тузлански Трг капија“?
Књига је више од студије и више од обичне књиге. Толико је квалитетна да може да служи као уџбеник на војним академијама и правним факултетима широм света. Уверен сам да ће она то временом и постати, дакле, незаобилазни уџбеник. Никад бољу књигу нисам рецензирао.
Аутор је вешто користио књижевне дигресије и тиме сухопарно стручно штиво са формулама и терминима из артиљерије учино читљивим и за шири круг читалаца, мада књига, по признању самог аутора није писана са тим циљем.
Значајнија књига за правду и истину, а тиме и за српски народ није одавно изишла на овим просторима.
За Војвођанске вести, Смиљана Кочић,
Нови Сад, 28.09.2017.године