POBUNA ILI ŠTA ZNAČI BITI U BORBI

Ovde je ključan pojam transgresije (prestupa, prekoračenja), koji sa sobom donosi pobuna. Ali ono što je značajno u kontekstu ove dramske priče jeste da nema kraja toj pobuni, da se ne možemo vratiti na ishodišne pozicije! Jer postoji tačka, i na ličnom i na kolektivnom planu, posle koje, ukoliko je se pređe, nema više povratka – kaže Igor Štiks, autor komada Zrenjanin (režija: Boris Liješević) koji je svoje premijerno izvođenje imao 25. maja na Drami Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” iz Zrenjanina Ivan Trifunjagić Kako se došlo do ideje da se radi ovakva predstava? – Do ideje je došlo za vreme razgovora na Filozofskom teatru u Narodnom pozorištu u Beogradu između Tarika Alija i Srećka Horvata, kada mi je Boris rekao da je pozvan u Zrenjanin da napravi predstavu. Ona tada još nije imala definiranu temu, pa me je Boris pitao šta mislim o tome s obzirom na to da sam pratio radničke borbe na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Počeli smo razgovarati i razmišljati koji bi bio pravi pristup takvoj temi danas, ali i kako se o temi radničke borbe generalno može govoriti teatarskim jezikom. Iz tih razgovora sam razvio priču ove predstave, a trenutak u kome se taj komad „otvorio” bio je kada se ime Zrenjanin nametnulo kao ime lika u samoj predstavi, a ne nužno kao ime samog grada. Postalo nam je svima jasno da će naš komad biti inspiriran recentnom istorijom grada Zrenjanina. Međutim, prikazati samo određene socijalne borbe nije dovoljno, jer su ljudi koji ih vode ljudi od krvi i mesa, sa svojim kompleksnim životima, na čije ponašanje utiče prošlost, porodična situacija, osećaj nepravde, ali i ljubav. Komad Zrenjanin priča je o transformaciji do koje nas dovodi pobuna protiv okolnosti u kojima živimo, ali je to i priča o nadilaženju vlastitih granica, kako emocionalnih i intelektualnih, tako i političkih, a, u ovom slučaju, i seksualnih. Da li je na taj način bilo olakšano iznalaženje simbola/lika kojim bi se uspostavio kontinuitet od „slavne” prošlosti do aktuelnih događanja u gradu? – Ime lika nužno asocira na grad, a ime grada na Žarka Zrenjanina, heroja iz Drugog svetskog rata po kome je grad i dobio ime. Ali istodobno ovo nije predstava o gradu Zrenjaninu, niti o Žarku Zrenjaninu, već o tome da se jedna „zaboravljena” istorija, time što je gurnuta na margine, zapravo želi ukloniti iz javnosti. Kao da se već samim tim što se jedan od likova zove Zrenjanin evocira određena prošlost koja je bezmalo izbrisana iz imena mnogih ulica, dakle iz memorije stanovnika, ali koja se, što još strašnije, briše i iz memorije radnika, time što oni svoje heroje više ne nalaze među onima koji su se borili za njihova prava. Kakav je Vaš stav po pitanju revizije imena gradova, delova gradova, ulica i mesta? – Čuo sam da postoji ideja da se promeni ime gradu Zrenjaninu. Mimo skandaloznosti jedne takve ideje i istorijskog revizionizma koji se posvuda širi, radi se o nečemu što vidim kao poslednji ekser u kovčegu ovog grada. Ne samo da vam oduzimaju sredstva za život, nego vam brišu i ime grada u kojem ste se rodili, u kojem ste odrastali, ime koje očito smeta jer podseća na drugačiju prošlost. A ono što podseća na drugačiju prošlost, ukazuje da možemo razmišljati i o drugačijoj budućnosti, i stoga se meni čini da se upravo to želi zabraniti. Kojim ste se istorijskim izvorima služili i sa kime ste razgovarali pri pisanju komada? – Ono što prikazujemo u komadu Zrenjanin jeste nešto što biste našli u velikom broju postjugoslovenskih i postsocijalističkih gradova. Ovaj komad će putovati i na jednak način biti prepoznavan u Šibeniku, Tuzli, Kutini, Mostaru ili Štipu. Scenariji su varirali, ali je konačni ishod bio isti – društvena svojina je prvo pretvarana u državno vlasništvo, a zatim je uz pomoć onih koji su upravljali državom prebacivana u privatno vlasništvo. Privatni je kapital iz toga nastojao isisati što veći profit, ali često gaseći fabrike i ukidajući radna mesta, rasprodajući pogone ili zemljište. Kada naši junaci viču „fabrike radnicima”, oni se suočavaju ne sa situacijom zauzimanja fabrika koje bi i dalje mogle da proizvode, niti sa mogućnošću da ih vrate onim radnicima koji su ih stvorili, nego sa situacijom da dobrog dela te industrije više nema, tj. da je u potpunosti izbrisana sa lica zemlje. Mi se doista nalazimo u strašnom istorijskom trenutku u kojem ne znamo kako voditi borbu, jer bi ona podrazumevala da u potpunosti redefiniramo društvo i privredne osnove na kojima ono počiva. Ovaj komad govori o nužnosti pobune, ali istodobno i o nesigurnosti koju svi osećamo s obzirom na pitanje – šta je to za šta se borimo? Još nam nije postalo ni sasvim jasno protiv čega se moramo boriti, a kamoli kako da jasno definiramo ciljeve te borbe. Da li u tom smislu možemo govoriti o postojanju neprozirne tranzicione matrice, pa čak i da je komad Zrenjanin neka vrsta studije slučaja u kojoj se konkretizuje opšti obrazac? – Ovaj komad zapravo je kompozitni slučaj koji nam govori univerzalnu priču, a ta se priča tiče toga šta znači biti u borbi. Naime, komad prikazuje kako pobuna na dramatičan način kreće od spoznaje tragičnih okolnosti vlastitog života. Ovde je ključan pojam transgresije (prestupa, prekoračenja), koji sa sobom donosi pobuna. Ali ono što je značajno u kontekstu ove dramske priče jeste da nema kraja toj pobuni, da se ne možemo vratiti na ishodišne pozicije! Jer postoji tačka, i na ličnom i na kolektivnom planu, posle koje, ukoliko je se pređe, nema više povratka.. Budući da govorimo o pobuni koja je univerzalnog karaktera, kako se ona ispoljava u drugim segmentima društvenog života koje komad aktuelizuje? – Pravi skandal nije homoseksualnost ili transseksualnost, već je pravi skandal da vi u društvu u kome ste eksploatisani vidite transseksualnost ili homoseksualnost kao skandal! Dakle, ova drama upravo prikazuje koliko su i same fobije kontrolirane – fobija od drugoga, fobija od drugačijeg, bilo da je taj neko drugačiji etnički, kulturološki, rasno, rodno ili seksualno, da je drugačiji stoga što drugačije vidi svet ili drugačije u njemu zamišlja svoju budućnost. Sve su te fobije izrazito rasprostranjene ne bi li nas odvojile od suštinskog pitanja – kakav mi to život, zapravo, živimo danas? I kao što komad pokazuje, jedino što u okolnostima ropstva preostaje jeste sloboda izbora, ličnog izbora koji je onda nužno i politički i društveni, ali upravo sa svešću da takvi izbori nose i posledice. Nakon odgledane premijere, u čemu pronalazite Borisov doprinos u oživljavanju ideja i koncepata koje zastupate u komadu? – Da ne postoji jasna umetnička intervencija, onda bi ovo bila propaganda, a kao takva sasvim sigurno ne bi bila dobra umetnost i govorila bi nam neke stvari koje su nam odavno poznate. Umetnost daje drugačiji ugao gledanja na uobičajene stvari i upravo način na koji ćemo ispripovedati priču otkriće nam mnogo štošta o onome što smo mislili da znamo. Boris Liješević je jedan od vodećih teatarskih mislilaca, a ne samo praktičara. Ovo je već treća predstava koju radim sa Borisom Liješevićem, on je režirao dramatizaciju mog romana Elijahova stolica, kao i moj komad Brašno u venama, i on je neko s kim već godinama razgovaram o ovim pitanjima u jednom intenzivnom procesu razmene ideja, ali i ideja s obzirom na medij u kome ih predstavljamo, bilo da se radi o romanu ili teatru, ili, pak, aktivističkom planu. Dakle, lako je složiti se oko nekih osnovnih stvari i uskladiti stavove, ali kako to prikazati da bi se proizveo efekat koji će delovati na nas koji stvaramo predstavu, na glumce, a onda posledično i na publiku – je otvoreno umetničko, ali i političko pitanje. Autor:Ivan Trifunjagić