Историјска прича – приручник за читање
После Првог светског рата, радијум је био коришћен у свакодневном потрошачком животу. Сматрало се да лечи све, од менталних болести, анемије, па све до импотенције. Био је саставни део путера, пасте за зубе, пијаће воде. Међутим, радон (који се сматрао лековитим) имао је кратак животни век – од свега 3,82 дана. Стога, кад би дошао до купца, његова би се лековитост изгубила. Вилијам Х. Бејли, оптужен 1915. године да је лажирао диплому са Харварда, одлучио је да користи чисту радиоактивност уместо радона, која остаје у телу до 1500 година. Тако је направио свој напитак – Radithor. Њега је рекламирао као „a cure for the living dead“ и „perpetual sunshine“. Ебен Бајерс, богати плејбој, голфер и син угледног власника фабрике железа, био је један од првих конзумената тог напитка од којег је умро након неколико година конзумирања. Све су новине то објавиле, јер је Ебен Бајерс био угледни грађанин Њујорка. Њујорк тајмс је написао чланак „Еverything was fine until his jew fell off“ (Све је било у реду док му није отпала вилица). Након његове смрти, напитак Radithor био је забрањен, као и коришћење радиоактивности у потрошачком свету.
Термин Radium girls настао је по девојкама из Њу Џерзија и Илиноиса које су радиле у фабрикама, са радијумом. Од рада су и умрле. Званичници су прикривали њихову смрт, као и болест уосталом, а јавно мњење није било заинтересовано за њихов случај. Данас, у уметности, друштву, социологији, културној историји, Radium girls су често обрађивана тема. O њима су писани чланци, објављиване књиге, прављене дисертације, политички манифести.
О Ебену Бајерсу постоји свега неколико реченица на Википедији и још неколико опскурних чланака. У уметности није обрађиван.
фото: Дејан Петровић