PODRIGIVANJE  ŠEKSPIRA

PODRIGIVANJE ŠEKSPIRA

PODRIGIVANJE  ŠEKSPIRA – povodom premijere; „Fortinbras se napio“; Januš Glovacki; reditelj: Nikola Zavišić; 07.10.2017;  kamerna scena SNP; koprodukcija Srpsko narodno pozorište i Centar za razvoj vizuelne kulture Novi Sad.

Postoji nepisano pravilo u pozorištu da je najlakše raditi po tekstu “mrtvog”pisca. Prvo jeftin je, nema puno problema sa autorskim pravima i tantijemama, drugo (još važnije) ne zakera i ne zvoca uopšte!!! Možeš da se “keriš kol’ko o’š”, možeš da dopisuješ,da skraćuješ, menjaš karaktere, muške pretvaraš u ženske i obratno, jednostavno: možeš da budeš “pametan ali baš”. Pa još kad ti se pruži prilika da imaš dva “mrtva” pisca tj. kad radiš “adaptaciju-adaptacije” ili na parafrazu originala ti praviš neku svoju “frazu-para”… e tako nešto smo imali priliku da vidimo u “groznici subotnje večeri” na Kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta, kao prvu premijeru u nastupajućoj sezoni 2017/2018.

Putnik namernik, kako su nekada zvali turiste, da se nekim slučajem te večeri zadesio u blizini zgrade SNP-a, u regularnom terminu za odigravanje pozorišnih predstava, pri tom još da se negde informisao da ima premijera “Fortinbras se napio”, pomislio bi da je novosadska publika zdušno krenula da vidi šta je to norveški pretendent na danski presto u pripitom stanju namislio da učini… međutim, ubrzo bi shvatio da je pogrešio i da su široke narodne mase ipak krenule da gledaju neuništivog Zorbu na sceni Jovan Đorđević i naravno ne bi se pokajao ukoliko se opredelio za taj fenomenalni balet. Nama radoznalima koji namerno idemo na premijere ostalo je da sačekamo i u pristojno popunjenoj Kamernoj sceni vidimo šta je pisac/reditelj hteo da kaže u malo kasnijem terminu, oko pola deset? Na kraju, kad se saberu utisci, nismo skloni da komentarišemo na “prvu loptu”, čini nam se da  nije baš savladao domaći zadatak ili, što se često dešava mladim autorima, da se upustio olako u primamljivu, višeslojnu, nadgarađenu metaforu sa kojom tokom rada nije uspeo da izađe na kraj. Taj nestašni, “stratfordski, rukavičarev sin” je još pre četiri veka izazivao nedoumice mnogo učenijim glavama da bi se tek tako, “šala/bala”, poigravalo sa dilemama koje nosi originalna verzija o neshvaćenom danskom kraljeviću. Nije uopšte slučajno kada se kaže da je Šekspir “velika matura” za svakog reditelja, dramaturga, glumca i sve pozorišne pregaoce. Mnogi veliki, diljem sveta poznati, umetnici su polomili zube i doživeli fijasko pokušavajući da pronađu ključ za tumačenje enigme zvane Hamlet.

Foto:SNP/Aleksandar Ramadanović

Šekspir da ništa drugo nije napisao sem Hamleta, a napisao je neverovatno mnogo za jedan buran, relativno kratak život, ostaće kamen razdelnik u istoriji teatra. Mnogi veliki teatrolozi, tvrde da pozorište kakvo mi danas doživljavamo počinje sa Šekspirom,  pre njega je to neka druga priča. Januš Glovacki je to jako dobro znao kada je pisao parafrazu “Fortinbras se napio”, uostalom  podatak da je bio učenik Jana Kota, za koga tvrde da je najveći šekspirolog u istoriji teatrologije, ide tome u prilog. Dotični Jan Kot je jednom prilikom uvrstio Glovackog u svoje najbolje učenike. Navedeni tekst je nastao 1990 godine u SAD-u gde je Glovacki emigrirao zbog povezanosti sa sindikatom Solidarnost, bežeći od represalija režima generala Jeruzelskog, tj. parakomunstičke dikature koja je u to vreme na izdisaju. U to vreme, ovakva zezancija, oni koji malo duže pamte to znaju, koja se može tumačiti i kao malo duži vic, je bila savremena, takođe bila je u modi kao što je “Poljska u mom srcu”1 bila u modi. Potpisniku ovih redova neki put je jako žao što još uvek nije pronađen vremeplov, ili što ne postoji video zapis predstave “Kartoteka” Tadeuša Ruževiča2, u produkciju znamenitog dubrovačkog Amaterskog teatra “Lero” u režiji Davora Mojaša, koja je bila sve drugo samo ne amaterska, iz prostog razloga da bi pojasnio današnjim mladim autorima ono s čime smo se tada suočavali . Ovako možemo samo da konstatujemo da je pristup i rešenja koja smo videli prethodne subotenje večeri u najmanju ruku “dejavu” (već viđeno).

Nije zgoreg napomenuti da se na ovim prostorima pamte mnogo više prafraza na Hamleta koje su bile manje više uspešne, nego što je navedeno u programskoj knjižici,  recimo pre dvadesetak godina je šabačko pozorište ostvarilo zapažen uspeh sa Stopardovim “Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi” u režiji tada mlađahnog Nikite Milivojevića. Iskusniji poznavaoci pozorišnog života se sećaju da je Petar Peca Popović, diplomirao na FDU – Beograd, odsek dramaturgija, sa sjajnom komedijom “San poslednje Vilijeve noći”3, Svetislav Basara je po narudžbini Narodnog pozorišta u Beogradu polovinom ’90-tih napisao “Hamlet remake”, doduše koliko je poznato ni jedno profesionalno pozorište se do sada nije usudilo da isti postavi na scenu, sem u fragmentima. Ovaj opširni uvod je dobronameran i proizvod pristojnog iskustva  želeći da skrene pažnju mladom reditelju Zavišiću da nije ni prvi ni poslednji koji je na zadatoj temi “slavno propao”, što bi se u žargonu kazalo “mnogo hteo, mnogo započeo…”

Takođe, možemo skrenuti pažnju da je u normalnom životu neukusno kada u kratkom vremenskom razmaku ponavljate nekoliko puta isti vic, ili istu dosetku a posebno ako je za neki vic potrebno tumačenje. Obično se dešava da umesto pozitivnog efekta koji je isti proizveo prvi put, u nekom petom šestom ponavljanju dođe do dosadnosti i kontraefekta.

Da nije baš sve tako crno i da se ne pomisli da je Fortinbras… mnogo loš projekat, pomenućemo nekoliko svetlih momenata. Oseća se da “stari vuk”, koji se seća kako se to nekada radilo, lakše prihvata priču od mlađih kolega i sa lakoćom “skače” iz lika u lik te da se opušteno poigrava sa tekstom i karakterima u svakom momentu. Mislim na Dušana Jakišića koji znalački i do kraja plasira svako slovo, za razliku od kolega koji često podležu ubitačnom tempu koji im je nametnut , pa su vrlo često, ne svojom krivicoma, nerazgovetni pa samim tim ne dobijaju adekvatan odgovor (feedback) od publike. Odmah uz rame g. Jakišiću je Nenad Pećinar, posebno u fizički zahtevnoj minijaturi Polonija za koju možemo reći da je brilijantno odrađena. Milanu Kovačeviću i Igoru Pavloviću se ne može puno toga zameriti, oni si svoj posao pošteno odradili te prolili pristojnu količinu znoja da bi ispunili sve zahtevne zadatke koji su pred njih postavljeni. Iskusniji gledaoci osećaju da im nije ostavljeno dovoljno prostora da od lika do lika u koje često skaču, iznijansiraju karaktere do kraja pa povremeno ostaju nedorečeni. Najtanji deo priče je, uslovno rečeno, glavni lik Fortinbras koji je najtanje i napisan. Sama uloga je nezahvalna, iako naslovni, to je lik oko koga se vrti radnja ali je on sam ne pokreće. Čini se da ni reditelj ni Marko Savić nisu smeli ili nisu hteli, “vrag bi ih znao”, da dešifruju taj mamurni karakter pa su pobegli u persiflažu. Persiflaža jeste privlačna te često može da proizvede odlične efekte ali je takođe mač sa dve oštrice, na nesreću ovom prilikom smo videli lošiju stranu. Podrigivanje u kontinuitetu je prilično naporan zadatak a teško da se može prihvatiti kao scenski izraz koji će pobrati simpatije kod većeg dela publike. Možemo još da pomenemo Alisu Lacko i Srđana Stojanovića koji su se u nedostatku kreativnijih rešenja našli u prtotrčavajuće/naratorskim  ulogama bez nekih posebnih pretenzija da poboljšaju neke nategnute inscenacije.

Foto:SNP/Aleksandar Ramadanović

Na kraju možemo zaključiti da pozorište u svojoj suštini odslikava vreme u kojem živimo pa ovakvi predlošci u datom trenutku su potrebni upravo da bi skrenuli pažnju na negativne pojave u bližoj ili daljoj okolini. Ali ako se već upuštaš u eksperiment moraš biti hrabar i gaziti do kraja, moraš zauzeti čvrst stav i uputiti jasnu poruku ma koliko se sa njom aktuelne vlasti ili uprava složila ili ne. Ne mora da znači da farsični elementi prikazani u određenom  političkom okruženju u nekom  drugom vremenu mogu da proizvedu isti ili sličan efekat u nekoj drugoj zemlji i nekom drugom vremenu. Pogotovu ako se servira publici koja je još uvek emotivno vezana za vanvremenskog Radovana III (Zorana Radmilovića i “all star” tima Ateljea 212). Konačno mišljenja smo da je za ovakvog Fortinbrasa prikladan komentar izrečen naslovom jednog od popularnijih Šekspirovih dela: Mnogo buke ni oko čega!

——————–

  1. Jedan od hitova kultnog zagrebačkog benda Azra krajem 80-tih godina
  2. Još jedan učenik Jana Kota
  3. Štampano u časopisu Scena br.2 1984 godina

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.