На седници Жирија, одржаној 12. октобра 2022. године (већином гласова) донета је следећа
ОДЛУКА
да овогодишњу награду „Милица Стојадиновић Српкиња“ за најбољу песничку књигу женског аутора,
писану на српском језику,
добије
Милица Бакрач, за књигу Господе, није нам хладно,
објављену у издању Златна гора издаваштво и Књижевна задруга српског народног вијећа, Никшић 2021. године.
Милица Бакрач (девојачко Ненезић), рођена је 6. марта 1977. године у Никшићу. Дипломирала је на Филозофском факултету у Никшићу, на Одсеку за српски језик и књижевност. Објавила је књиге поезије: Нек ме птице криком буде (1996), Сонети и писма (1999), Од злата јабука (2004), Азбучник (посвећен одбрани имена српског језика у Црној Гори, 2007. и 2010), Арсеније Чарнојевић по други пут међу Србима (2010), Жена (2012), Одбрана Азбучника (са препевом на руски језик и прилозима књижевне критике о Азбучнику, 2012), ЈАВ (ручно издање академске сликарке Љиљане Стефановић, 2013), Књига староставна (два издања, двокњижје са избором из поезије Десанке Максимовић, 2015), Вуковање (поезија за децу, 2017), Јав из Црне Горе (2018) и Господе, није нам хладно (2021). Приредила је избор из поезије Петра Другог Петровића Његоша – Благо томе ко довијек живи, и поезије Матије Бећковића – Имао се рашта и родити (2016). Приредила је Антологију добитника Награде Марко Миљанов (УКЦГ, 2017). Заступљена је у више антологија поезије за одрасле и децу на српском говорном подручју. Награде и признања: Прва награда Ратковићевих вечери поезије (1999); Повеља “Свети Сава” – за књижевна дела посвећена српском народу (Источно Сарајево, 2012); Прва награда на конкурсу за љубавну поезију (Мркоњић Град, 2012); Награда “Марко Миљанов”, коју додељује Удружење књижевника Црне Горе, за књигу поезије Жена (2013); Златна значка и плакета Културно-просветне заједнице Србије, за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе (2013); Песничка повеља поводом 700 година Манастира Бањска (2013); Витезова награда за животно дело (Београд, 2016); Награда “Душко Трифуновић” (Пале, 2016); Награда “Растко Петровић”, за књигу Јав из Црне Горе (2018); “Светосавско благодарје”, признање Удружења књижевника Србије за истакнут рад у култури (2019); “Печат кнеза Лазара” (Пожега, 2019); Награда града Суботице за изузетан допринос српској култури (2019); Први оскар Србије за књижевност (Београд, 2019). Члан је Управног одбора Удружења књижевника Црне Горе, члан је Удружења књижевника Србије, Књижевног друштва српских писаца Косова и Метохије и Књижевног друштва “Његош” из Црне Горе. Живи у Никшићу. Књига Господе, није нам хладно, српске песникиње из Црне Горе, Милице Бакрач, “није само умјетност високог домета”, како примећује један од рецензената, песник Зоран Костић, већ је “поетска молитва за свесрпске ране, незарасле од немањићких до ових наших времена”. А онда примећује да “нема ране за коју велика Литија кроз цијелу Црну Гору није измолила мелем”, а Милицу Бакрач назива “пјесникиња Литије”, која је “испјевала благородност онима који су предводили Народ, у непрекидном ходу и молитви”. Од самог наслова, уз чињеницу да је књига објављена уз благослов Његовог преосвештенства, епископа будимљанско-никшићког господина Јоаникија, од посвете “Добром народу који је стао у одбрану српских светиња у Црној Гори, првенствено, нашој дјеци”, смењују се дистиси и сонети посвећени онима који су надахњивали и предводили Литије. Опевани су Свети Сава, Свети Петар Цетињски, Тајновидац Његош, Свети Василије Острошки, Косовски бесмртници, Митрополит Амфилохије, владика Јоаникије, подвижни пастири, оци Српске Православне цркве, али и хиљаде оних који су се, после вековне летаргије, покренули у одбрану оног што му се не може отети – вера (“Вјерни народ слуша пјесму Бога”). И други рецензент ове књиге, Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског, подвлачи да су у питању “молитвене пјесме из срца и душе”. Песникиња Милица Бакрач је, баш као и у своје време Милица Стојадиновић Српкиња, била непосредни учесник у Литијама, са својим ближњима, тако да су ове њене песме снажно сведочанство о оном “кроз шта су пролазили они који су били вјерни светињи”. “Миличине пјесме су молитве Богу, светитељима”, истиче Вујовић, а Милан Михајловић (трећи рецензент) додаје да су оне: “Похвала роду и светима”. Поредећи је са првом српском песникињом, монахињом Јефимијом, Михајловић указује на нови “Миличин вез”, на “савремену и величанствену Похвалу народу и свештенству у Литијама”, која је “извезена руком песникиње која са својим родом смерно и верно корача, стрепи, мрзне, пева и греје, и углавном дистихом и сонетима, хронолошки описује од Цвети до Богојављења, од Задушница преко Спасовдана и Видовдана па све до Преображења, сву голготу борбе за одбрану крста, вере и слободе, тиме и свога бивствовања и трајања у земљи коју неизмерно воли”. Књига Милице Бакрач Господе, није нам хладно, представља аутентично песничко сведочанство, јединствено и снажно, чак потресно, којим се издваја из обимне прошлогодишње песничке продукције и препоручује за награду која носи име велике српске родољубиве песникиње Милице Стојадиновић Српкиње. Награда „Милица Стојадиновић Српкиња“ биће уручена добитници – Милици Бакрач у Културном центру Војводине „Милош Црњански“ у Новом Саду, 18. октобра 2022. године.