POZORJE JE BILO A NA POZORJU…

Pozor! Pozorje! – piše Dragoljub Selaković Kažu da „posle boja koplje treba baciti u trnje“ međutim nas, koji živimo na ovim prostorima, je olako prenebregavanje uočenih neostataka i eventualnih propusta, često i skupo koštalo. Ergo, nije zgorega, posle obavljenog posla, malo se prizemljiti, odmoriti, produmati o svemu što se dešavalo, analizirati pa onda krenuti dalje. Čisto da se vidi šta bi moglo bolje, gde se pogrešilo ako se grešilo, čak i ako su bile najbolje namere, šta smo propustili, o čemu nismo vodili računa a trebali smo itd. itsl. Znači 64. Sterijino pozorje je završeno i kako se po dobrom, starom običaju kaže već od utorka, 04.juna, su počele pripreme za sledeće 65. po redu koje će se desiti od 26.maja do 03.juna 2020. i tako, posle dve/tri prospavane noći možemo da svedemo utiske, da se prisetimo šta je to što nam je ostalo u memoriji, bilo pozitivno ili negativno, znači o tome bi trebalo prozboriti. Elem, svaka selekcija je podložna kritici pa i ova koju smo ove godine imali priliku da vidimo koju potpisuje dr Svetislav Jovanov kome je, po drugi put, povereno da sačini izbor predstava koje su po njegovom mišljenju bile najrelevatnije u pozorišnom životu na ovim prostorima, nastale po tekstu domaćeg autora, u periodu, od aprila prošle do marta ove godine. Jasno je da je izbor ograničen produkcijom a da je bilo, i da će biti, nezadovoljnih o tome je suvišno divaniti. Zajednički imenitelj koji je Jovanov, iz odabranih prestava, izvukao i predložio,  „Pobuna – ženski rod“, se može relativno lako opravdati jer, pored činjenice da imenica „pobuna“ zaista jeste u ženskom rodu, u skoro svim predstavama dominiraju priče o ženama. Od mukotrpnog opstajanja Petrije, preko bezrazložnog besa ili nemoći Sultane, do neustrašivo/začuđujuće odluke maloletnih devojčica, do introvertne tragedije Hasanaginice, uz herojsku pobunu Kroline, do pomora plemenitih vrsta koza, do požrtvovane pronicljivosti Mire imali smo prilike da vidimo različite, ni malo lake sudbine žena koje su se na specifične načine nosile sa teretom okruženaj i životnih prilika koje su ih pratile. U ovaj koncept se donekle, u zvaničnoj selekciji, ponajmanje uklapala predstava „Bolivud“. U međunarodnoj selekciji “Krugovi”, za budimpeštansku “Itaku”  bi mogli da kažemo, mož’ da bude al’ ne mora da znači, mada priču o Odiseju, u ovoj verziji, nam pričaju boginje, suđaje, vile, Penelopa itd. znači sve likove igraju žene, sem glavnog koji ni u procesu rada nije uspeo da im objasni:“… tanane vibracije muškog srca koje muškarci osećaju prema ženama…“ pa ga moram ponovo citirati. Takođe,u ponuđeni koncept se nijee uklopio ni zagrebački „Kiklop“, koji je, po mišljenju ovog bednog piskarala, najveće razočarenje ovogodišnjeg Pozorja, dok je poljska predstava „Kuća lutaka. Lečenje” apsolutno na tom fonu i bila prijatno iznenađenje, mada je verovatno zbog nesrećnog termina i zamora publike, nisko ocenjena od strane iste.      
foto: Branislav Lučić
Ovogodišnji žiri je, po mišljenju poznavalaca teatarskih zbivanja bio na izuzetno visokom nivou, pa red je da pomenemo i njih: Dževad Karahasan, poznati dramaturg i književnik iz Sarajeva, je imao, može se reći da ima čast i nezahvalnu dužnost da bude predsednik. Iz Hrvatske nam je u gostima bila Dora Delbjanko, dramaturg Satiričkog kazališta “Kermpuh”, autor deset drama, sarađivala je sa rediteljima diljem bivše nam zajedničke domovine. Dragica Laušević, iz Beograda, je “pokrivala resor” kostima, autorka više od 150 pozorišnih, filmskih i televizijskih kostimografija, radila je na pozorišnim predstavama u Srbiji i skoro svim zemljama u okruženju. Domaće, novosadske, snage su predstavljali Andrea Janković iz Novosadskog pozorišta, dobitnica Sterijine nagrade i niza drugih za glumu i istaknuti reditelj i pedagog Dušan Duca Petrović. Iskreno se nadamo da će i ubuduće organizator imati prilike da nam priušti ovako kompetentan, kvalitetan i objektivan sastav žirija što opet zavisi od niza komplikovanih okolnosti za koje nije mesto ni vreme da ih razmatramo. Uz konstatciju žirija, sa kojim se apsolutno slažemo, da smo ove godine imali priliku da se suočimo sa dva tipa pozorišta: „Jedan tip je onaj koji se oslanja na klasične dramske i teatarske principe, koji dakle računa s visoko artikulisanim likom, sižeom koji se razvija u skladu s nekom imanentnom logikom, sa subjektom(a subjekt je uvek onaj koji govori) i njegovim glasom. Drugi tip je onaj u kojem govoreći subjekt nije osoba to jest lik, nego grupa, teatar kolektiva koji se odriče artikulacije za ljubav glasnoće. Izbor koji je ovogodišnje Pozorje ponudilo pokazaoje da su ova dva tipa teatra komplementarna a ne međusobno suprostavljena, da njihov odnos nije knflikt nego dramska napetost“, sa kojom se slažemo, možemo dodati da smo takođe u par navrata, i to u predstavama koje su pobrale najveći broj nagrada (Karolina Nojber i M.I.R.A. a donekle i Bolivudu) bili suočeni i sa ozbiljnim suočavanjem pozorišta i pozorišnih ljudi sa njima samima, tj.preispitivanjem sopstvenog rada i to na veoma glasan, polemičan i otvoren način mada je šira javnost, na nesreću ostala bez odgovora.
foto: Branislav Lučić
O odlukama žirija nije bilo preterano puno diskusije, mada je većina nagrada dodeljeno preglasavanjem ali je i taj momenat predsednik žirija Karahasan spretno prokomentarisao: “Žiri ovogodišnjeg Pozorja je imao težak i lep zadatak – valjalo je našim odlukama sačuvati dramsku napetost, kao temelj izbora, a istovremeno pokazati komplementarnost tipova teatra zastupljenih u izboru. Činjenica da su odluke Žirijaugalvnom donesene većinom glasova svedoči o tome da smo imali težak i lep zadatak, koji smo ozbiljno shvatili.”  Iz priloženog se može, po ko zna koji put, zaključiti da su mišljenja i ukusi različiti te da je tokom minulog Pozorja bilo ponuđeno puno kvalitetnih ostvarenja koja zaslužuju pažnju i o kojima je bilo vredno raspravljati i da su, na kraju nijanse odlučivale, tako da je i to bitan pokazatelj kvaliteta ovogodišnjeg Pozorja. Na kraju jedno dobronamerno zapažanje i predlog za razmišljanje, koji bi potpisnik ovih redova uputio, organizatorima i nadležnim instancama ovako značajne i kvalitetne teatarske manifestacije je da se porazmisli o terminu održavanja Pozorja mladih. Nekako se čini da iz godine u godinu te “nove, mlade snage” koje nezadrživo nadiru, što smo poslednjih godina mogli da osetimo i u oficijelnim selekcijama ostaju skrajnute zbog nemogućnosti da se paralelno prate jer se odvijaju u istim terminima kada se dešavaju i predstave u zvaničnoj selekciji. Predlog bi bio da se Pozorje mladih odvija od 04.juna, po završetku redovnog termina Sterijinog pozorja. Pretpostavljam da dobrom broju pozorišnih zaljubljenika i znalaca ne bi bilo teško da proprate i taj deo programa što je u ovakvoj situaciji jednostavno nemoguće. Kakve i kolike su mogućnosti organizatora u tom pogledu nisam siguran ali mislim da bi vredelo popričati o tome a možda kao ideja ne bi bilo zgoreg da se proba 2021.godine, kada je Novi Sad inače Evropska prestonica kulture.
foto: Branislav Lučić
Toliko o ovogodišnjem izdanju, naravno Novi Sad se ponosi i raduje što će i sledeće godine imati priliku da praznuje Pozorište na 65.izdanju Sterijinog pozorja!