Позор! Позорје! – пише Драгољуб СелаковићРедакција Војвођанских вести се поноси што је прошле године била једна од ретких која је, свакодневно, извештавала своје читаоце о збивањима у званичној селекцији Стеријиног позорја. Пошто смо ми „мала али одабрана“ група људи, која се труди да што објективније извештава о значајнијим догађајима у нашем лепом граду, Новом Саду и диљем Војводине, нисмо у могућности да покријемо баш све али се трудимо да то буде бар оно најбитније и најважније тако да можемо, нашем цењеном читатељству, да најавимо да ће и ове године имати, на дневном нивоу, субјективне приказе одиграних представа и понеку вест везану за пратеће програме из пера овог пискарала, у зависности од могућности присуствовања на више различитих локација у истом временском интервалу. Такође се нећемо љутити ако неки наши пријатељи буду преносили, како се то сада каже „шеровали“, ове текстове, чак ће нам пријати да се о нама шири глас и ван „панонског мора“. Следствено томе, као загревање или увод вам преносимо разговор са „главим кривцем“ што Стеријино позорје успева, већ неколико година, да задржи и побољша репутацију коју заслужено носи…Као и претходне године, десетак дана пре почетка Стеријиног позорја, завршни радови су у току, припреме се приводе крају… разговарамо са директором, др Мирославом Радоњићем, да прокоментаришемо шта нас очекује током, „наступајућих позоришних празника“ у овој земљи, на најквалитетнијем и најпрестижнијем фестивалу на овим просторима?Кад си поменуо „празник позоришта“ ја се увек сетим шта је, својевремено, Синиша Ковачевић говорио за Стеријино позорје, „да се датуми Стеријиног позорја уписују црвеним словима у нашим позориштима“. Тако је било некада а ми се трудимо и надамо да је то и дан-данас тако, мада су се околности драстично измениле и друштвено историјске и културне у овим земљи, у којој живимо. 64. Стеријино позорје ће сасвим сигурно бити врло узбудљиво и уметнички релевантно. То могу да кажем јер сам већину представа, које је Селектор, др Светислав Јованов, изабрао за такмичарску селекцију и у селекцију „Кругови“, већ раније одгледао. Неке сам гледао и по два/три пута јер сам у међувремену био у жиријима неких фестивала где су ове представе већ имале фестивалска извођења. Дефинитивно је чињеница да су то врло релевантне представе у уметничком и естетском смислу. Оно што их обједињује, што је Света навео, а то је поднаслов и мото овогодишњег фестивала: „Побуна – женски род“. То су, углавном, тематски везане приче за женску еманципацију, борбе жена у овим или оним условима, у овом или оном контексту за остваривање њихових права и свега осталог. Осам је представа у конкуренцији, др Светислав Јованов је имао могућност да бира измеђ седам и девет, он је изабрао осам које се такмиче за Стеријине награде и још три представе у међународном програму „Кругови“. Ове године је тај програм мало проширен, ми смо навикли стеријанску публику да у програму „Кругови“ буду углавном представе са територије бивше Југославије, међутим сада смо то мало проширили, имамо још две представе, једну из Мађарске и једну из Пољске, тачније из Будимпеште и Варшаве и наравно једна, обавезно, са простора бивше СФРЈ, то је представа „Киклоп“, из Загреба, градског казалишта „Гавела“. Уз ове представе имаћемо прилику да видимо и десетак представа у програму “Позорја младих”, где ће око стотињак студената високих школа из наше земље и региона изводити своје испитне представе. То су студенти, углавном глуме, режије и драматургије. Затим читав низ пратећих програма, имамо нашу традиционалну изложбу, шеснаесту по реду, позоришног плаката и графичког обликовања, “тријенале”. Биће још једна, јако лепа изложба, аутора Зорана Максимовића, “Светлана Бојковић – уметност глуме”, ова изложба ће бити отворена 27.маја, пошто је Светлана Бојковић добитница и Стеријине награде за животно дело,она ће отворити овогодишњи фестивал… тако ће и ове године то бити богат позоришни фестивал са читавим низом пратећих дешавања која ће обогатити главни приграм и на крају, на затварању фестивала имаћемо прилику да чујемо и видимо један сјајан концерт новосадских кантаутора. Мало смо ту били локалпатриоти, да мало и наше уметничке снаге прикажемо и промовишемо јер ипак је Нови Сад Европска престоница културе 2021 г. Стеријино позорје као одговорна градска институција културе има задатак да промовише различите уметнике из нашег града који ће нас 2021 године представити као успешну културну дестинацију…… да повучемо прво паралелу везану за главни програм, ипак је то позоришни фестивал, Позориште је у првом плану, у односу на селекцију од прошле године, др Бошка Милина, који се фокусирао, што је иначе и био циљ, на промовисање нових, младих генерација, нових текстова, младих драмских писаца, редитеља итд. Ове године др Света Јованов се у свом избору, првенствено, уз пар изузетака, определио на класични репертоар. Од Хомера, преко Стерије, Симовића, до Драгослава Михајловића… Маринковића. Приватно могу да кажем да мене посебно интересује ново читање “Киклопа”, сећајући се антологијске представе ХНК, у режији Косте Спајића… хоћу да кажем, чини се да ове године имамо “класичнији” репертоар уз изузетак текста Тање Шљивар у “немачкој изведби” о којој би, такође, волео да кажеш нешто више, јер је та представа у званичној селекцији, то је посебно интересантно пошто ретко имамо прилике да видимо наш текст извођен на страном језику… и првенствено су то, како да кажем, “концептуалне” представе, текст је узиман као предложак па онда по мотивима тог текста имамо ауторски приступ редитеља некој теми, у том контексту. У томе је најкарактеристичнији Андраш Урбан који је заступљен са две представе у званичној селекцији, ту су и “стари знанци”, Кокан Младеновић, Бобан Скерлић…Света Јованов када је почињао селекцију, мислим да је то било средином септембра, ми смо се тада договорили, наравно то је било и његово мишљење, није било потребе њему нешто сугерисати, он је човек искусан, био је већ селектор Стеријиног позорја и толико дуго је у позоришту, да све представе гледа без неког претходно дефинисаног концепта и тако је и било. Онда се временом испоставило, у моменту када је завршавао селекцију да има већи број представа које се баве тематиком коју смо поменули и да има читав низ остварења која су рађена по нашим класицима као што су рецимо Стерија или савременим класицима као што је Љубомир Симовић, Драгослав Михајловић, који је наравно драматизован… али да има ту и аутора млађе генерације на којима је био акцент прошле године и Бошко Милин је направио такву селекцију… као што је Тања Шљивар, била је ту, у ширем избору, и Тијана Грумић са три текста која су конкурисала ове године… на жалост, ти текстови, нису имали баш најсрећније сценско извођење јер она је јако специфичан аутор, из те млађе групе аутора где су ФилипГрујић, Ива Брдар и неки други… врло специфична је поетика тих текстова, они се окрећу неким унутрашњим стварима,доста су окренути емоцији, то су све породичне приче.Они нису, дакле, друштвено ангажовани као што се то била генерација аутора Биљане Србљановић, Маје Пелевић, Филипа Вујошевића, Миње Богавац, Олге Димитријевић… они се баве неким другим темама. Онда то захтева другачији приступ, поготово редитељски…али ево, Тања Шљивар се са својим текстом пробила. Она је, такође, имала три текста са којима је конкурисала, три њене представе су биле у ширем кругу, ипак је са овим текстом из Немачке уврштена у селекцију. Тај текст је занимљив јер се, опет, бави женским питањем. То је једна аутентична прича из Босне и Херцеговине где су тринаестогодишњакиње на екскурзији затруднеле и онда се око тога одвија цела прича. Кад је реч о другим текстовима, о другим представама… да, има ту неколико представа изразито редитељског рукописа и концепта, поготово, ту наравно обојица, мислимо на Андраша Урбана и те две представе с којима је ушао у селекцију, то су “Хасанагиница”, по мотивима академика Љубомира Симовића, то је само иницијална каписла из које Урбан развија причу о насиљу над женама и неким другим савременим феноменима овог нашег друштва и представа “М.И.Р.А.”, Битеф театра, која говори, пре свега, о Мири Траиловић и насатанку Битеф театра и Битеф фестивала али посредно говори и о Мирјани Карановић, која игра насловну улогу, као и о феномену позоришне уметности уопште, код нас. То су заиста две представе изразитог редитељског концепта. Наравно ту је и Кокан Младеновић са “Каролином Нојбер” из Бања Луке, Народног позоришта Републике Српске, које и даље показује да је једно од најозбиљнијих позоришта у нашем региону, опет једна представа јаког редитељског концепта, јаког редитељског рукописа, прилично се разликује од оне “Каролине Нојбер” која је била на Позорју крајем деведесетих година у режији Никите Миливојевића. То је, такође, била сјајна представа али у једној класичнијој поставци. Мислим да и у представама које долазе у “Кругове”, такође,има различитих редитељских поступака али има и онога што зовемо класично Позориште у најбољем смислу те речи, ту пре свега мислим на “Козоцид”; Виде Огњеновић. То је њен нови текст, праизведба, у Градском Позоришту у Подгорици и припада тој групи традиционалне драматургије, традиционалног позоришта у најбољем смислу те речи. То једна велика ансамбл представа, духовита, врцавог хумора, студија менталитета и неких идеолошко политичких заблуда после ИИ светског рата мада се могу повући паралеле са овим што се и данас дешава. Затим, ту је поменута представа “Киклоп”, Ранка Маринковића, Саша Аночић је направио дараматизацију и режију. То је исто велика, ансамбл представа, некако смо навикли, уназад неколико година, да нам из Хрватске, из Загреба, долазе велике ансамбл представе, целовечерње, представа траје преко три сата са паузом али кад је реч о великој литератури не може то баш да се спакује у сат времена. Киклоп јесте велика литература, опет она захтева велики ансамбл и захтева мало интелектуалног ангажмана гледалаца јер је реч о заиста значајној литературе и о једној од најзначајнијих позоришних представа у Хрватској. Има ту и неких представа које су на граници онога што је редитељско преиспитивање текста и онога што је класично постављање или литерарно Позориште како га зовемо, то је Маја Пелевић и њена представа “Боливуд”. Маја Пелевић је то и режирала,то је њен нови текст,она се ту мало поиграва са естетиком кича. Наравно “Боливуд”, на шта друго нас асоцира него на кич али је то жестока сатира свега оног што се дешава у савременој цивилизацији данас. Још једна занимљива представа је Стеријина “Зла жена”, Иве Милошевић. Мислим да је драгоцено за Стеријино позорје да има неког Стерију, представу рађену по стеријином тексту, поготово ако је то урађено онако како је то Ива Милошевић урадила у Суботици. Та представа се у потпуности разликује од рецимо, већ легендарне, поставке Љубе Мајере у Сомбору или Егона Савина у Зрењанину, пре неколико година. Ово је представа која је потпуно у атмосфери, врло сведена, траје само сат времена, визуелно је ефектна и мислим да ће заинтригирати нашу публику, да се види на који начин се данас може тумачити нешто што јесте наша класика. Ето поменули смо, мислим све што ћемо видети……мислим да је то углавном све што се тиче главног програма. Поменули смо на почетку, па бих те замолио да прокоментришеш Тријенале, изложбу позоришног плаката и графичког обликовања. Нови Сад је иначе познат, у светским оквирима по сјајним графичарима, по мајсторима позришног плаката и имаћемо још један “Празник”, празник за око, који је веома битан за Позориште због своје документарности јер плакати су, ако ништа друго, сведочење о ономе што се дешавало. Позориште је увек имало тај проблем трајности представа, данас се може снимити, много лакше него раније, нека представа али је немогуће пренети ту атмосферу, доживљај који се одвија током играња представе… тако да су плакати ипак оно што остаје у архивима, на основу чега данас можемо да се присетимо шта се то дешавало пре неког значајног периода времена, кад није било техничких могућности као данас. Стеријино позорје, иначе, има богату колекцију позоришног плаката од 1956.године до данас то је преко седам и по хиљада позоришних плаката. Ми наравно, то чувамо у посебним условима, ради се и на дигитализацији те грађе, да се сачува за будућност и наравно тоје заиста драгоцено сведочанство о историји позоришта на овим просторима, визуелног идентитета представа и самих театарских кућа. Шеснаеста тријенална изложба позоришног плаката и графичког обликовања одржава се од 26.маја до 03.јуна, паралелно са главним програмом. Биће изложено око педесет позоришних плаката наших дизајнера, из наше земље и та изложба се одржава, ето већ непуних педесет година, ако рачунамо шаснаесети пут на сваке три године, тачније четрдесетосамгодина. Она заиста пружа могућност се из једне грубље перспективе сагледа позоришна уметност, то је пре свега визуелни аспект. Биће то јако занимљива изложба, она ће бити постављена у фоајеу велике сцене Српског народног позоришта “Јован Ђорђевић”. Жири је пре месец и по дана донео одлуку који су то радови који су заслужили да буду изложени, од пристиглих. Имаћемо и посебан каталог те изложбе, неки од награђених учесника ће бити на отварању и то ће употпунити овогодишњи програм. Мислим да је даргоцено да Стеријино позорје има те, већ традиционалне манифестације, једна од значајнијих је ова изложба а друга је наша међународна изложба “Позориште у фотографској уметности” која се одиграва под покровитељством Светске асоцијације фотографа и нашег Удружења фотографа Србије. Та манифестација се одржава, такође, сваке три године, била је прошле године, такође шеснаеста по реду и она траје јако дуго… и читав низ других програма који се дешавају за време Стеријиног позорја чине богатство фестивала који и даље има реноме, вероватно, најзначајнијег дешавања када је реч о позоришту на овим просторима……за крај, да још поменемо, поред осталих дешавања која се одвијају током Позорја, сваки дан имамо по нешто, било да су то радионице или нека од пратећих манифестација. Оно што Стеријино позорје негује већ пуно година уназад је сегмент везан за позоришну критику која је неодвојиви сегмент, веома битан за Позориште уопште, то је радионица која ће се дешавати задња два дана коју, овога пута, води Жељко Хубач, као модератор, на тему: “Функција репертоара у развоју позоришне куће”, где ће учествовати доста познатих, театролога, критичара али и студенти драматургије.Ми смо замислили, ове године да наставимо нешто што смо радили прошле године, прошле године смо имали трибину… Стеријино позорје је некада било позната по трибинама “Мала трибина”, “Стеријина трибина”…где су се износили различити проблеми, покушавало се дефинисати шта је то најбоље за одређене сегменте позоришне уметности. Ове године смо се определили за радионицу која се бави обликовањем репертоара у нашим позоришним кућама, води је Жељко Хубач, она ће имати класичан радионичарски тип, тако је замишљена, где ће се десетак студената драматургије бавити конкретним стварима везаним за обликовање репертоара али наравно биће ту и могућност да се укључују и наши гости који ће учествовати на радионици. Мислим да је значајно да један успешан директор драме Народног позоришта, као што је Жељко Хубач а он је свакако један од најуспешнијих, води такву радионицу. Све што се дешавало за његовог мандата је, заиста, подигло на високи ниво репертоар Драме Народног позоришта, то се видело по бројним наградама на фестивалима на којима су учествовали. Ту ћемо видети како то изгледа у неком класичном смислу када седнемо и размишљамо о репертоару… и кажем да ће ту имати прилику да се укључе сви које то занима и који буду пратили ту радионицу. Треба још поменути, када је Стеријино позорје у питању, да ми негујемо и покушавамо да утичемо на афирмацију и развој позоришне критике код нас, иако смо сви свесни да је уметничка критика у нашим медијима гурнута у потпуности на маргине али Стеријино позорје опстаје на томе да се и на те сегменте везане за позоришну уметност пази, да се не дозволи да се угасе, да се заиста ради на њиховој афирмацији и развоју. Ове године се додељује наша бијенална награда за позоришну критику, која носи име “Миодраг Кујунџић”, јер је он један од оснивача те награде, био је угледни критичар новосадског “Дневника” и ми додељујемо ту награду заједно са њима. Дакле, ове године ће се доделити а определили смо се да буде бијенална да би смо подигли специфичну тежину те награде. Ми смо прошле године имали радионицу која се звала “Сумњива лица”, где су млади драматурзи учествовали на нашем фестивал, они ће бити присутни и ове године, они ће се укључивати у оквиру рада округлог стола критике, на тај начин покушавамо да развијемо позоришну критику која је некада, пре двадесетак, тридесетак година на Стеријином позорју била много другачија. Ја се сећам добро, вероватно и ти, да су “округли столови критике” некада, били узбудљивији од представе која се гледала и о којој се разговор водио. Ту су учествовала велика имена из тог времена: Мухарем Первић, Сободан Селенић, Дејан Пенчић-Пољански, Буца Мирковић…… Игор Мандић, Далибор Форетић, Милутин Мишић…… на жалост, велики број њих није више међу живима. По томе је било препознатљиво Стеријино позорје, наравно, сад су се околности много промениле али ми и даље упорно радимо на томе да подигнемо ниво и тог дела програма.Хвала ти пуно на овом разговору, можемо дазакључимо да Игре тј. Позорје може да почне, пуно успеха желим теби и твојим сарадницима, виђаћемо се током позорја а након завршетка овог одмах се почиње са припремама за 65. Стеријино позорје…Хвала и теби и твојој екипи.
… да повучемо прво паралелу везану за главни програм, ипак је то позоришни фестивал, Позориште је у првом плану, у односу на селекцију од прошле године, др Бошка Милина, који се фокусирао, што је иначе и био циљ, на промовисање нових, младих генерација, нових текстова, младих драмских писаца, редитеља итд. Ове године др Света Јованов се у свом избору, првенствено, уз пар изузетака, определио на класични репертоар. Од Хомера, преко Стерије, Симовића, до Драгослава Михајловића… Маринковића. Приватно могу да кажем да мене посебно интересује ново читање “Киклопа”, сећајући се антологијске представе ХНК, у режији Косте Спајића… хоћу да кажем, чини се да ове године имамо “класичнији” репертоар уз изузетак текста Тање Шљивар у “немачкој изведби” о којој би, такође, волео да кажеш нешто више, јер је та представа у званичној селекцији, то је посебно интересантно пошто ретко имамо прилике да видимо наш текст извођен на страном језику… и првенствено су то, како да кажем, “концептуалне” представе, текст је узиман као предложак па онда по мотивима тог текста имамо ауторски приступ редитеља некој теми, у том контексту. У томе је најкарактеристичнији Андраш Урбан који је заступљен са две представе у званичној селекцији, ту су и “стари знанци”, Кокан Младеновић, Бобан Скерлић…
Света Јованов када је почињао селекцију, мислим да је то било средином септембра, ми смо се тада договорили, наравно то је било и његово мишљење, није било потребе њему нешто сугерисати, он је човек искусан, био је већ селектор Стеријиног позорја и толико дуго је у позоришту, да све представе гледа без неког претходно дефинисаног концепта и тако је и било. Онда се временом испоставило, у моменту када је завршавао селекцију да има већи број представа које се баве тематиком коју смо поменули и да има читав низ остварења која су рађена по нашим класицима као што су рецимо Стерија или савременим класицима као што је Љубомир Симовић, Драгослав Михајловић, који је наравно драматизован… али да има ту и аутора млађе генерације на којима је био акцент прошле године и Бошко Милин је направио такву селекцију… као што је Тања Шљивар, била је ту, у ширем избору, и Тијана Грумић са три текста која су конкурисала ове године… на жалост, ти текстови, нису имали баш најсрећније сценско извођење јер она је јако специфичан аутор, из те млађе групе аутора где су ФилипГрујић, Ива Брдар и неки други… врло специфична је поетика тих текстова, они се окрећу неким унутрашњим стварима,доста су окренути емоцији, то су све породичне приче.Они нису, дакле, друштвено ангажовани као што се то била генерација аутора Биљане Србљановић, Маје Пелевић, Филипа Вујошевића, Миње Богавац, Олге Димитријевић… они се баве неким другим темама. Онда то захтева другачији приступ, поготово редитељски…али ево, Тања Шљивар се са својим текстом пробила. Она је, такође, имала три текста са којима је конкурисала, три њене представе су биле у ширем кругу, ипак је са овим текстом из Немачке уврштена у селекцију. Тај текст је занимљив јер се, опет, бави женским питањем. То је једна аутентична прича из Босне и Херцеговине где су тринаестогодишњакиње на екскурзији затруднеле и онда се око тога одвија цела прича. Кад је реч о другим текстовима, о другим представама… да, има ту неколико представа изразито редитељског рукописа и концепта, поготово, ту наравно обојица, мислимо на Андраша Урбана и те две представе с којима је ушао у селекцију, то су “Хасанагиница”, по мотивима академика Љубомира Симовића, то је само иницијална каписла из које Урбан развија причу о насиљу над женама и неким другим савременим феноменима овог нашег друштва и представа “М.И.Р.А.”, Битеф театра, која говори, пре свега, о Мири Траиловић и насатанку Битеф театра и Битеф фестивала али посредно говори и о Мирјани Карановић, која игра насловну улогу, као и о феномену позоришне уметности уопште, код нас. То су заиста две представе изразитог редитељског концепта. Наравно ту је и Кокан Младеновић са “Каролином Нојбер” из Бања Луке, Народног позоришта Републике Српске, које и даље показује да је једно од најозбиљнијих позоришта у нашем региону, опет једна представа јаког редитељског концепта, јаког редитељског рукописа, прилично се разликује од оне “Каролине Нојбер” која је била на Позорју крајем деведесетих година у режији Никите Миливојевића. То је, такође, била сјајна представа али у једној класичнијој поставци. Мислим да и у представама које долазе у “Кругове”, такође,има различитих редитељских поступака али има и онога што зовемо класично Позориште у најбољем смислу те речи, ту пре свега мислим на “Козоцид”; Виде Огњеновић. То је њен нови текст, праизведба, у Градском Позоришту у Подгорици и припада тој групи традиционалне драматургије, традиционалног позоришта у најбољем смислу те речи. То једна велика ансамбл представа, духовита, врцавог хумора, студија менталитета и неких идеолошко политичких заблуда после ИИ светског рата мада се могу повући паралеле са овим што се и данас дешава. Затим, ту је поменута представа “Киклоп”, Ранка Маринковића, Саша Аночић је направио дараматизацију и режију. То је исто велика, ансамбл представа, некако смо навикли, уназад неколико година, да нам из Хрватске, из Загреба, долазе велике ансамбл представе, целовечерње, представа траје преко три сата са паузом али кад је реч о великој литератури не може то баш да се спакује у сат времена. Киклоп јесте велика литература, опет она захтева велики ансамбл и захтева мало интелектуалног ангажмана гледалаца јер је реч о заиста значајној литературе и о једној од најзначајнијих позоришних представа у Хрватској. Има ту и неких представа које су на граници онога што је редитељско преиспитивање текста и онога што је класично постављање или литерарно Позориште како га зовемо, то је Маја Пелевић и њена представа “Боливуд”. Маја Пелевић је то и режирала,то је њен нови текст,она се ту мало поиграва са естетиком кича. Наравно “Боливуд”, на шта друго нас асоцира него на кич али је то жестока сатира свега оног што се дешава у савременој цивилизацији данас. Још једна занимљива представа је Стеријина “Зла жена”, Иве Милошевић. Мислим да је драгоцено за Стеријино позорје да има неког Стерију, представу рађену по стеријином тексту, поготово ако је то урађено онако како је то Ива Милошевић урадила у Суботици. Та представа се у потпуности разликује од рецимо, већ легендарне, поставке Љубе Мајере у Сомбору или Егона Савина у Зрењанину, пре неколико година. Ово је представа која је потпуно у атмосфери, врло сведена, траје само сат времена, визуелно је ефектна и мислим да ће заинтригирати нашу публику, да се види на који начин се данас може тумачити нешто што јесте наша класика. Ето поменули смо, мислим све што ћемо видети…
…мислим да је то углавном све што се тиче главног програма. Поменули смо на почетку, па бих те замолио да прокоментришеш Тријенале, изложбу позоришног плаката и графичког обликовања. Нови Сад је иначе познат, у светским оквирима по сјајним графичарима, по мајсторима позришног плаката и имаћемо још један “Празник”, празник за око, који је веома битан за Позориште због своје документарности јер плакати су, ако ништа друго, сведочење о ономе што се дешавало. Позориште је увек имало тај проблем трајности представа, данас се може снимити, много лакше него раније, нека представа али је немогуће пренети ту атмосферу, доживљај који се одвија током играња представе… тако да су плакати ипак оно што остаје у архивима, на основу чега данас можемо да се присетимо шта се то дешавало пре неког значајног периода времена, кад није било техничких могућности као данас. Стеријино позорје, иначе, има богату колекцију позоришног плаката од 1956.године до данас то је преко седам и по хиљада позоришних плаката. Ми наравно, то чувамо у посебним условима, ради се и на дигитализацији те грађе, да се сачува за будућност и наравно тоје заиста драгоцено сведочанство о историји позоришта на овим просторима, визуелног идентитета представа и самих театарских кућа. Шеснаеста тријенална изложба позоришног плаката и графичког обликовања одржава се од 26.маја до 03.јуна, паралелно са главним програмом. Биће изложено око педесет позоришних плаката наших дизајнера, из наше земље и та изложба се одржава, ето већ непуних педесет година, ако рачунамо шаснаесети пут на сваке три године, тачније четрдесетосамгодина. Она заиста пружа могућност се из једне грубље перспективе сагледа позоришна уметност, то је пре свега визуелни аспект. Биће то јако занимљива изложба, она ће бити постављена у фоајеу велике сцене Српског народног позоришта “Јован Ђорђевић”. Жири је пре месец и по дана донео одлуку који су то радови који су заслужили да буду изложени, од пристиглих. Имаћемо и посебан каталог те изложбе, неки од награђених учесника ће бити на отварању и то ће употпунити овогодишњи програм. Мислим да је даргоцено да Стеријино позорје има те, већ традиционалне манифестације, једна од значајнијих је ова изложба а друга је наша међународна изложба “Позориште у фотографској уметности” која се одиграва под покровитељством Светске асоцијације фотографа и нашег Удружења фотографа Србије. Та манифестација се одржава, такође, сваке три године, била је прошле године, такође шеснаеста по реду и она траје јако дуго… и читав низ других програма који се дешавају за време Стеријиног позорја чине богатство фестивала који и даље има реноме, вероватно, најзначајнијег дешавања када је реч о позоришту на овим просторима…
…за крај, да још поменемо, поред осталих дешавања која се одвијају током Позорја, сваки дан имамо по нешто, било да су то радионице или нека од пратећих манифестација. Оно што Стеријино позорје негује већ пуно година уназад је сегмент везан за позоришну критику која је неодвојиви сегмент, веома битан за Позориште уопште, то је радионица која ће се дешавати задња два дана коју, овога пута, води Жељко Хубач, као модератор, на тему: “Функција репертоара у развоју позоришне куће”, где ће учествовати доста познатих, театролога, критичара али и студенти драматургије.
Ми смо замислили, ове године да наставимо нешто што смо радили прошле године, прошле године смо имали трибину… Стеријино позорје је некада било позната по трибинама “Мала трибина”, “Стеријина трибина”…где су се износили различити проблеми, покушавало се дефинисати шта је то најбоље за одређене сегменте позоришне уметности. Ове године смо се определили за радионицу која се бави обликовањем репертоара у нашим позоришним кућама, води је Жељко Хубач, она ће имати класичан радионичарски тип, тако је замишљена, где ће се десетак студената драматургије бавити конкретним стварима везаним за обликовање репертоара али наравно биће ту и могућност да се укључују и наши гости који ће учествовати на радионици. Мислим да је значајно да један успешан директор драме Народног позоришта, као што је Жељко Хубач а он је свакако један од најуспешнијих, води такву радионицу. Све што се дешавало за његовог мандата је, заиста, подигло на високи ниво репертоар Драме Народног позоришта, то се видело по бројним наградама на фестивалима на којима су учествовали. Ту ћемо видети како то изгледа у неком класичном смислу када седнемо и размишљамо о репертоару… и кажем да ће ту имати прилику да се укључе сви које то занима и који буду пратили ту радионицу. Треба још поменути, када је Стеријино позорје у питању, да ми негујемо и покушавамо да утичемо на афирмацију и развој позоришне критике код нас, иако смо сви свесни да је уметничка критика у нашим медијима гурнута у потпуности на маргине али Стеријино позорје опстаје на томе да се и на те сегменте везане за позоришну уметност пази, да се не дозволи да се угасе, да се заиста ради на њиховој афирмацији и развоју. Ове године се додељује наша бијенална награда за позоришну критику, која носи име “Миодраг Кујунџић”, јер је он један од оснивача те награде, био је угледни критичар новосадског “Дневника” и ми додељујемо ту награду заједно са њима. Дакле, ове године ће се доделити а определили смо се да буде бијенална да би смо подигли специфичну тежину те награде. Ми смо прошле године имали радионицу која се звала “Сумњива лица”, где су млади драматурзи учествовали на нашем фестивал, они ће бити присутни и ове године, они ће се укључивати у оквиру рада округлог стола критике, на тај начин покушавамо да развијемо позоришну критику која је некада, пре двадесетак, тридесетак година на Стеријином позорју била много другачија. Ја се сећам добро, вероватно и ти, да су “округли столови критике” некада, били узбудљивији од представе која се гледала и о којој се разговор водио. Ту су учествовала велика имена из тог времена: Мухарем Первић, Сободан Селенић, Дејан Пенчић-Пољански, Буца Мирковић…
… Игор Мандић, Далибор Форетић, Милутин Мишић…
… на жалост, велики број њих није више међу живима. По томе је било препознатљиво Стеријино позорје, наравно, сад су се околности много промениле али ми и даље упорно радимо на томе да подигнемо ниво и тог дела програма.
Хвала ти пуно на овом разговору, можемо дазакључимо да Игре тј. Позорје може да почне, пуно успеха желим теби и твојим сарадницима, виђаћемо се током позорја а након завршетка овог одмах се почиње са припремама за 65. Стеријино позорје…
Хвала и теби и твојој екипи.
You must be logged in to post a comment.