POZORJE U PUNOM SJAJU Pozor! Pozorje! – piše Dragoljub Selaković

POZORJE U PUNOM SJAJU Pozor! Pozorje! – piše Dragoljub Selaković

Sinoć je pred prepunom velikom salom, “Jovan Đorđević”, Srpskog narodonog pozorišta u Novom Sadu počelo 66. izdanje Sterijinog pozorja, pod sloganom “Zlu vremenu, uprkos”. Posle silnih nedaća, kojima smo svi bili izloženi zahvaljujući pandemiji COVID-19, pozorište se vratilo na velika vrata i još jednom pokazalo da je neverovatno žilava biljka koja se ne predaje. Brojni gosti iz regiona i novosadska publika će imati priliku, od 18. do 26. juna, u SNP-u i kulturnoj stanici “Svilara”, da vidi ukupno šesnaest predstava.  Selektor, dr Milivoje Mlađenović, je izabrao petnaest (dest u takmičarskoj  konkurenciji, tri u međunarodnoj selekciji “Krugovi” i dve u programu “Nova scena”) u čast nagrađenih će prilikom svečanog zatvaranja beogradski Bitef teatar izvesti predstavu “Izgubljeni pejzaži”. O nagradam će odlučivati žiri: Snežana Trišić, (reditelj, predsednica žirija), Nataša Tapušković (glumica), Davor Špišić (dramaturg i scenarista), Darko Nedeljković (arhitekta i scenograf) i Mihajlo Nestorović (glumac).

Ovaj svojevrsni praznik teatra, najveći u Evropi od početka pandemije, je prigodnom besedom otvorio trostruki dobitnik Sterijine nagrade za glumu Svetozar Cvetković.

Beseda na otvaranju 66. Sterijinog pozorja – Svetozar Cvetković, glumac

Ja ne verujem… Ne verujem u tu priču, i sadržaj mi je komplikovan i neverovatan. Ne verujem u one koji mi je pričaju, poverenje sam zaturio, a priča je o životu, pa joj ne verujem. A u život lep ili ne, tek ne verujem. U taj život. U ovaj život, bolji, ne, nisam tu i kako bih vam rekao – ne verujem.

Onda sam neki nevernik? Ako se baš držim svog pesimističnog diskursa neverovanja. Ali ne, nisam pesimista, mada ni u to baš – ne verujem!

Sve u svemu, valjda me je vreme proteklo za leđima, što ga ostavljam, upozorilo da nemam baš mnogo razloga – da verujem. U ljude, u oblike, u prirodu, u suze i smeh, u ljubav doživljenu, u prijateljstvo, u svetlost i tamu, u ono što vidim i čujem – izgubio sam poverenje.

Pregoreo, izgoreo, u pepelu nestao, u dimu izdahnuo – šta tražim tu… kad, ipak NE VERUJEM.

Vreme me je naučilo, pokoja seda proređena vlas, bol u leđima jutrom ranim, zaboravljeni tekst koji sam savršeno znao, da život saopštava svoje trajanje, te da je naš trag u tom trajanju iracionalan ali ipak postojeći.

Trag. U koji verujem. Onaj mali, nevidljivi, koji vetar peskom zametne, a ipak ostaje tu.

Od mog je verovanja opstalo ono najvažnije – dodir ruke jedne dugokose devojke sa šiškama u mraku ugašenih reflektora na lokalnoj sceni negde u Jugoslaviji (osamdesete godine prošloga veka), i njene reči dok zurimo u prašnjavu tminu i nevidljivost naše budućnosti: „Taj mračni prostor koji me privlači!!!“

Miris dasaka pod nogama, vonj slučajno prosute čašice vinjaka po inspicijentskom pultu, suflerka dok pali svoju lampicu da osvetli reči koje mi nadolaze, kašalj iz sedmog reda što neće stati ni kad nas svetlo obasja, zadah tela onih koji mi se približavaju…

Dok skačemo u mrak i ostavljamo trag. U koji verujem!

I dok tu, u tom mraku, i sad za ovom zavesom, ne tek tamo neki, već jedinstveni i osetljivi ljudi prevrću svoje misli po rečima koje će nam uzbuđeno saopštiti, dok im trema znoji dlanove jer pred njima je najvažnije veče u životu, isto kao ono juče i taman tako kao ono sutra, još važnije, znam da nečija ruka dodiruje partnersku, a pogled sa nestrpljenjem zuri u „taj mračan prostor moje verujuće mladosti“.

Ovaj grad – Novi Sad i ovaj prostor – Srpsko narodno pozorište, uspeli su da sačuvaju jedini svetao mrak naše prošlosti kao zalog za sadašnjost ali i budućnost, i to ne samo scenske umetnosti već našeg bitisanja i duhovnog identiteta. Mrak u kome svoj trag svetlosti ostavljaju i Stupica i Mira i Bojan, i Šalajić, i Kvrgić, i Polić, Jovanović i Ristić, Mijač i Brajović, Kovačević i Kovačević, Zijah i Dino, Pašović i Nadarević, Gardinovački, i Peca i Petrović i Ejdus, i Stefanovski, pa Unkovski, Ristanovski, Stojanovski, Đorčev, Radmilović, Stojković, Kralj jedan i jedini Petar, ali i Ljuba isto jedini, Tika – i Pleskonjić i Stanić, pa Badža, Rale, Olivera i Rade, Vitez, Inga, Pere Martinović a i njen tata, Pleša, Žigon, Milena, Kavaca, Boris i Jaca, Đuza, Daf i Katica, Tomi, Nelević i Bane Popović, Petrovci i Meljihat, Dragica Tomas i Šova, Relja, Jagoš, Biljana S. i Milena M., Romčević, Mićanović, Bojković, Žutić, Torlaković Sale i Čupe, Petrić, Crnobori, Berček, Manojlović, Karanović, Gaga I Milena, Brik i Rade, Banjac, Ulmanski, Glogi, Marinko, Žuća i Feđa, Igor Vuk, Mira Furlan…

I ko sve nije tu u jedinom svetlom mraku za koji se rađamo i nestajemo, za koji tako iracionalno živimo i kome trag svoj ostavljamo.

Taj trag je pozorište, taj trag je Pozorje, koje traje…

E, u to verujem, verujte mi i vi!

 

foto: Srđan Pabllo Doroški