Предавање политиколога Данила Копривице на тему „Досије УКРАЈИНА“(28. 2. 2022) можете погледати на нашем Јутјуб каналу.
Без обзира на ону удаљеност која се мери километрима, држава којој је посвећена шездесет осма сесија серијала Зелена дебата Данила Копривице према броју особа које у току дана бар једном помисле на њу, најближа је већини становника наше планете. За све оне који су се укључили у трибину о Украјини да би сазнали „чија суза више боли“ или „чија мајка јаче кука“, Копривица поручује да су на погрешном месту. Ова трибина посвећена је земљи „коју многи од 20 000 наших суграђана, рођака и пријатеља, доживљавају као своју постојбину, било да се изјашњавају као Украјинци или као Русини“, о земљи која је међу првима осудила НАТО агресију на нашу земљу и из тог разлога морамо бити „добронамерни, емпатични, али и спремни да ствари назовемо правим именом“. Досије Украјина садржи готово све компоненте ранијих епизода из серијала, с разликом што су они сегменти посвећени природним лепотама и сликама архитектонских чуда изостављени – нимало случајно, будући да најновија претрага на интернету уместо пејзажа нуди слике згаришта. Копривица истиче да је на неки начин наводио причу ка тренутном сценарију говорећи о Сирији, Казахстану и путевима до „северних ресурса“, и поставља питање: „Зашто је лакше било призвати сукоб у Украјини и увести санкције Владимиру Путину, Сергеју Лаврову, Гаспрому и посебно П. И. Чајковском, него испоштовати јасан договор о неширењу Атлантске империје ван граница Немачке“?
Он наводи да разуме потребу људи широм света да заузму став, али упозорава да многи то раде на погрешан начин, попут филхармонија које одбијају да изводе композиције Чајковског – управо оног композитора који је прославио Мазепу, козачког атамана и једну од најважнијих фигура украјинске историографије. Копривица се пита како је „једна земља лако пристала да буде потрошена“, консултујући бројне чиниоце који су довели до тренутне ситуације, попут промоције Зеленског у „хероја одбране Европе“ или Џонсонових речи, које представљају кључни ратни циљ атлантске империје, а које се тичу „убогаљења руске економије“. Копривица нарочито истиче изјаву Бжежинског из 2014. године, која је требало да доживи реализацију, а која гласи: „Русији се морају дати гаранације да слободна, демократска Украјина неће тежити да уђе у НАТО. Компромисом је треба довести у политички статус налик Финској“. Уместо тога, десио се „невиђено наиван иступ“, звани „пријем у НАТО или статус нуклеарне силе“, који Копривица назива „минхенском трагикомедијом“.
