Предавање др Александре Колаковић „Срби о Русији и Француској од Анексионе кризе до Великог ратаˮ (31. 10. 2022) можете погледати на нашем Јутјуб каналу.
Др Колаковић истиче да Русија није очекиваном брзином мењала своју политику према Србији, али да то није спречило један значајан део српске елите да и након Берлинског конгреса у њој види „заштитницу“ и „моћну узданицу“. Поред традиционалне савезнице Русије, српски интелектуалци су веровали како Француска може одиграти улогу значајног чиниоца у пружању економске и дипломатске подршке Србији, што постаје смерница српске спољне политике од периода склапања Француско-руског споразума до Великог рата. Увиђајући значај Русије и Француске за политичку судбину Србије они се од 1894. године посвећују детаљнијим анализама спољне политике, међународних односа и стања у јавном мњењу ових држава.
Др Колаковић напомиње како су велика очекивања од Француско-руског савеза манифестована надом да чланице овог савеза помогну Србији 1908, 1912. и 1913. године, као и око реализације идеје југословенства, али српски интелектуалци су увиђали и ограничености домета савеза које су покретали интереси Русије и Француске, који се до Великог рата нису у довољној мери поклапали са српским. Иако је руски утицај био јак међу Србима, био је и ограничен страхом од руске аутократске власти и економске заосталости у поређењу са Западом, те су као привлачнија идеологија јачали западњачки либерализам и демократија. Истовремено, све већи број Срба школује се у Француској, а утицаји које преносе у српску културу везују је за западну и мењају ставове српских интелектуалаца према неославизму. Др Колаковић истиче како су одушевљеност величином Русије и културом Француске измешане у мислима српских интелектуалаца почетком 20. века, те да су упоредо као узори истицани „православна и словенска Русија“ и „француске идеје“ слободе, једнакости, братства као универзалне тековине напретка, као и француски радикализам.
