Влашко питање, као једна занимљива и комплексна тема присутна код научника и истраживача од 17. века, у фокусу је мајске трибине др Бориса Стојковског. Он истиче како је реч о интернационалној теми која се темељи на полисемичном термину, те настоји да прикаже основне црте историјског развоја Влаха, с нарочитим акцентом на њихову улогу и статус у средњовековној Србији. Порекло имена највероватније има везе с германским називом за романизовано становништво, а које су Словени преузели како би њиме означили староседелачко становништво у романским градовима приморја. Влашко питање је комплексно, будући да је термин у средњем веку доста тога означавао. Влах је, како др Стојковски наводи, био и назив за Дубровчане у српским средњовековним и латинским уговорима. Власима је у средњовековној Србији називано сточарско становништво које је највероватније еволуирало у друштвени слој, засебан сталеж са својим специфичним обавезама, а касније је термин постао и етноним.
Од 14. до 16. века кроз различите манастирске повеље српских владара слика о Власима постаје јаснија, будући да је видљиво социјално раслојавање према ком се може разазнати положај слојева становништва. Власи и Срби представљају две засебне категорије – сточарску и земљорадничку. Власи су, како др Стојковски истиче, живели у катунима, имали су села али и обавезу плаћања травнине, испуњавали разне обавезе, попут ћелатора, који су били задужени за конкретне послове везане за овце. Не смемо заборавити аспект далматинског залеђа, Херцеговине и Леванта, где се различито римокатоличко становништво почело називати Власима. Др Стојковски напомиње како су миграторни процеси доводили до различитих етногенеза, условљених историјским процесима, те је овај термин прешао и на друго становништво.