У оквиру програма Са културом код куће, предавање др Бориса Стојковског на тему „Вук Бранковић – између историје и издаје“ (14.05.2020.) може се погледати на званичном Јутјуб каналу Културног центра Новог Сада.
Недавно истраживање које говори да готово више од половине анкетираних грађана Србије сматрају да је Вук Бранковић био издајник у Косовској бици 1389. године показује колико је у једном народу заправо присутно предање и мит, далеко више него историјска истина. Оно, међутим, што је важно истаћи јесте да за историчаре овакве дилеме нема. Нажалост, сведоци смо разних сензационалистичких медијских натписа о томе како су нас погрешно учили, јер ето Вук Бранковић није издајник. Стога је наново битно поменути историјске чињенице везане за његову биографију, иако су оне за озбиљну историографију већ одавно релевантне. Осим тога, вреди увек поменути да су косовски мит и косовска легенда дубоко утиснути и уклесани у срца сваког Србина, и да представљају саму суштину српског идентитета. Без косовског мита, као и без светосавља, српског идентитета заправо и суштински нема. То наравно не значи да ни историјске чињенице нису једнако насушне у креирању модерног идентитета и његове перцепције у породици народа простора где Срби живе.
Пореклом, породица Бранковић је изгледа била из Захумља и њени први познати представници били су великаши по имену Младен и Никола. Успон Младена и Николе започео је још од доба краља Милутина (1282 – 1321), тачније везани су за крај његове владавине. Војвода Младен, потом, помиње се као жупан и управитељ Требиња и Драчевице од времена српског краља Стефана Дечанског и помиње се са том функцијом 1323. године. Младенов последњи помен је из 1326. године, а 1329. године Никола се спомиње да је у Кроји жупан или области око Љеша, на тлу данашње Албаније.
