Предавање др Бориса Стојковског на тему „Жене у средњем веку: византијски светˮ (25. 11. 2022) можете погледати на нашем Јутјуб каналу.
Нова трибина др Бориса Стојковског ослања се на раније отпочет циклус предавања о женама у средњем веку који се сада, на овој тачки, бави конкретно византијским светом, дубоко обележеним и римским и хеленским наслеђем, као и хришћанством које је дало аутентичан печат образовању. Др Стојковски на самом почетку предавања нашироко објашњава византијски културно-историјски контекст, бавећи се особеностима „мултикултуралне империјеˮ, са закључком да „Цариград, као Catena mundi, јесте био и модел и узорˮ у сваком смислу, што се „пресликавало и на положај женаˮ. Како је био обичај и на претходним тематски истородним трибинама, и овог пута пружена је широка палета женских портрета, од владарки до робиња, те указано на нарочит куриозитет византијског света – наиме, поред основне женске улоге која се најуже тицала породице и рађања потомака, женама свих друштвених слојева било је, ипак, обезбеђено образовање, макар оно елементарно.
Др Борис Стојковски посебно се бави односом цркве према женама, који оцењује као дихотоман, јер оне остају у инфериорном положају у односу на мушкарце, упркос признатим и неупитним доприносима многих ктиторки, владарки, племкиња, односно најшире посматрано свих „заштитница црквеˮ, какве су биле Света Нина Грузијска и Света Нана Иберијска, ове „равноапостолне жене, заслужне за ширење хришћанстваˮ. Предавање је даље подељено у три засебне тематске етапе, те организовано на рани, средњи и позни византијски период, у оквиру којих су сагледане и представљене бројне жене значајних улога. Тако се у рановизантијском периоду посебно истичу царица Јелена, канонизована и на Истоку и на Западу, потом Хипатија, жена за коју се зна да се прва бавила астрономијом и математиком, а уз њих и значајне жене из живота цара Теодосија II, жене Ираклијеве династије и оне из доба иконоборства. Средњи период обележиле су бројне владарке и утицајне грађанке, попут Касије, кнегиње Олге у Цариграду, царице Теофане у Немачкој и Ане Порфирогените у Кијеву, као и жене македонске династије или истакнуте странкиње на византијском престолу. На концу, позновизантијски период репрезентативно представљају Итамар Грузијска, Ирина Евлогија, Теодора Раулена, уз које стоје и трапезунтске жене, византијске и грузијске принцезе у иностранству, али и странкиње на византијском трону, попут Ане Савојске и Јелене Драгаш која је, наиме, једина Српкиња византијског престола. Овим је окончана трибина, те најављено потоње бављење положајем жена српског средњег века.
