На самом почетку трибине др Милош Савин указује на чињеницу да се читава једна доминантна историјска школа, која третира Србе на простору Хабзбуршке монархије бавила међунационалним односима а не ширим економским контекстом – привредом и њеним развитком у Угарској.
Стабилизација политичких околности, као и изградња железничке мреже, створили су позитивни кредитни амбијент који је проузроковао вртоглави развој капиталистичке привреде у Угарској, знатно брже него у осталим деловима источне Европе. Брзина обрта капитала довела је до тога да се број кредитних установа повећао за двадесет и пет пута, док се обим кредита удесетостручио. Након нагодбе, путем кредита у Угарску је масовно пласиран страни капитал, попут Ротшилда и других банкарских кућа.
Савин указује на чињеницу да је железница ојачала и појефтинила транспорт и тиме допринела интензивној производњи и већој заради. Развој пољопривредне науке, као и увођење пољопривредне механизације, допринео је смени пољопривредних култура на истој површини чиме је све мање земље остало запарложено што је довело до дуплирања дотадашње производње.
Напослетку, дошло је до значајног преливања аграрне сиротиње у индустријски пролетеријат, као и до сеобе становништва које је гравитирало већим индустријским центрима – на првом месту у Будимпешту, чиме је ова Угарска престоница значајно увећала број становништва.