На самом почетку овомесечне трибине, Савин указује на чињеницу да је у првим годинама након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца међу политичарима, како опозиционим тако и оним из редова власти, долази до великог незадовољства у Војводини. Пре свега, мисли се на економску ситуацију, што доводи до стварања одређених аутономистичких концепција и фронтова. Већина политичара, иако незадовољна опхођењем према Војводини – незадовољна заступљеношћу војвођанских кадрова у Управи у самој Војводини, као и у целој Краљевини СХС, почињу да верују у концепцију да се незадовољство мора решити једино променом статуса Војводине.
Савин наставља износеећи две теорије које су заступали водећи лидери полиичких партија. Једну од концепција износе радикали окупљени око Јована Лалошевића, који сматрају да Војводина треба да добије своју унутрашњу државност, своју аутономију, путем деволуције – преносом надлежности. То би значило да централна држава пренесе своја овлашћења на јасно дефинисане покрајине. С друге стране, самосталне демократе, а касније и део војвођанских демократа, своје идеје конципирају по принципу конституције, односно да не треба централна држава да пренесе овлашћења на Војводину, него да Војводина као конститутивна јединица пренесе део својих овлашћења на заједничку државу. То је била кључна разлика између ове две групације у међуратном периоду.