Предавање Горана Шарића, католичког теолога, на тему „Порекло Рома“ (27. 7. 2022) можете погледати на нашем Јутјуб каналу
Трибину коју је посветио „белом Рому“ и „једном од највећих Хрвата“ – новинару Жељку Малнару и „добром духу предавања“ – ромском дечаку ког је срео и фотографисао на путу до Културног центра, Горан Шарић почиње легендама везаним за Роме, како би најпре указао на приче које су надалеко познате и које се у много чему преклапају са званичним подацима о овом народу. Он наводи да су прва озбиљнија истраживања о њиховом пореклу била заснована на лингвистици, будући да је језик „једина књига“ коју су Роми са собом понели напуштајући Индију. Шарић гледаоце фотографијама води путем који је за Роме био судбоносан, указујући и на податке о њиховим генетским карактеристикама који их потврђују као становнике азијских предела. Још 1362. године помињу се у документима на нашим просторима, када су почели да се мешају са балканским народима. Неки од њих су за време владавине Отоманске империје прихватили турски језик и идентитет, док су други албански и тако учествовали у етногенези овог народа. Шарић напомиње да су бројне државе имале негативан однос према Ромима, а да су најбоље прихваћени на Балкану и у Русији, где нису ловљени, прогањани и убијани.
Роми су живели и живе као светске луталице, чувајући своје обичаје и организујући живот у чергама. Као „непријатељи расно утемељене државе“ много су страдали током Другог светског рата, а број жртава се процењује на милион и по. Шарић наводи да је највећи геноцид над Ромима извршен у НДХ, где је страдала готово цела ромска популација – између 25 и 80 хиљада људи. Једно од њихових главних обележја јесте „романипен“, односно, ромска душа или укупност ромског духа, који могу поседовати и људи који нису Роми пореклом. У уметности су овековечени на разне начине, а неки од најпознатијих примера су Богородичина црква у Паризу, Отело, Кармен, Ван Гогова слика Каравани, филмови Дом за вешање и Црна мачка, бели мачор, музика бенда GipsyKings и бројна друга дела у којима су романипен и чергарски начин живота били инспирација за уметничко обликовање слике о овом народу. Шарић истиче како су Срби и Балкан поносни на своје Роме и њихов идентитет и на заставу под којом ниједан рат није вођен и трибину завршава наводом песме „још једног од највећих Хрвата“, Џонија Штулића, који у песми „Балкан“ пева: „Ми смо људи Цигани, судбином проклети / увијек неко око нас дође па нам пријети“.
