Данашње предавање Бориса Стојковског прилика је да се прича о једној занимљивој жени српског средњег века, Барбари Франкопан, прикаже широј публици. Барбара је била жена деспота Вука Гргуревића Бранковића, Змај Огњеног Вука, и као таква ушла је у историју. Чини се да је помало заборављена или занемарена, узевши у обзир чињеницу да су у средњем веку у највећој мери мушке фигуре биле носиоци историјских догађаја, али како се она након Вукове смрти преудала за Фрању Бериславића, из српске перспективе није имала значај какав је имао Деспот.
Важно је осветлити њено порекло, породицу Франкопан, која представља једну од најзначајнијих хрватских, далматинских, а свакако и угарских великашких кућа, будући да су и они били носиоци борбе против Турака, па је тако логичан брак између ње и неког из лозе Бранковића, који су такође бранили границу на својим поседима. Након Вукове смрти, видимо деспотицу Барбару као озбиљног феудалца, о чему сведоче различите сачуване преписке. Најзанимљивија два детаља којима аутор посвећује пажњу су њен реликвијар, који се чува у Трсату, и печати које је користила за повеље, где се потписивала као удовица господина деспота Вука и стављала његов печат. Барбару Франкопан видимо као задужбинарку, жену која је као римокатолкиња била блиска својој изворној вери, али и православљу које је морала да упозна преко мужа, као и озбиљног феудалца, па је тако њена биографија заслужила да се о њој говори детаљније.