
У другој половини 19. века, након пропасти Српског покрета и Бахове Војводине, у једном тоталитарном режиму, идеја о аутономности Војводине добија своју актуализацију на Благовештанском сабору, где се виде две различите школе мишљења између клероконзервативаца и либералних грађана које предводи Светозар Милетић. Након одлука Благовештанског сабора аустријски цар обећава да ће их остварити, али до реализације тих одлука ипак не долази. Савин детаљно објашњава различите концепције које се појављују у тадашњој јавности када је у питању будућност Аустријског царства, и закључује да је на крају ипак дошло до оног што је Светозар Милетић све време предвиђао – договора Аустрије са појединачним најјачим фактором, а то је свакако Угарска.