Предавање историчара др Милоша Савина на тему „Радикали у Војводини након 1896. године“ (26. 11. 2024) можете погледати на Јутјуб каналу Културног центра Новог Сада.
Последњи покушај сарадње радикала и либерала извршен је 1897. поводом избора за Српски народно-црквени сабор. Српске странке су путем својих органа 1. јуна 1897. године, на Спасовдан, објавиле заједнички проглас српским бирачима у коме су позвале на јединство. Српски бирачи су поздравили јединство опозиционих покрета, што је довело до велике победе уједињених либерала и радикала.
С обзиром на то да је Јаша Томић и званично преузео уређивање Заставе, Српска либерална странка је донела одлуку о прекиду било какве сарадње, сматрајући да су радикали ово изазвали рушењем основне моралне базе те сарадње. Општа пасивизација је захватила Српску либералну странку, у тренутку док су радикали бујали. Радикална странка се организовала од месних до централног одбора и прерасла у политичку машинерију до тада непознату на овим просторима.
Радикали 1902. године освајају већину на изборима за Српски црквено-школски сабор, што је представљало кључну победу радикала, не само у Сабору, већ и генерално, пошто остварују потпуну доминацију међу српским бирачима, док на изборима за Угарски сабор 1906. добијају 3 посланика. Управо овај сазив Сабора иде у прилог уверњу да је постојао договор радикала с угарским структурама. Када су преузели институције српске аутономије, радикали су су затекли све измиране трошкове, да би 1910. након одласка са власти драстично умањили имовину Српске цркве, оставивши велики дуг.