Предавање историчара др Милоша Савина на тему „Српски радикали у Војводини крајем XIX и почетком XX века“ (22. 11. 2024) можете погледати на нашем Јутјуб каналу.
Након што се Светозар Милетића услед болести повукао из јавног живота, постаје све јаче изражен покушај да се његова политичка партија преузме од стране три различите фракције. Прву чине нотабилитети, старији угледнији чланови Српске народне слободоумне странке, који су увидели да политика конфронтације са мађарским властима нема више упориште у мађарској јавности, нити су Срби толико заинтересовани за њу. Они желе да одустану од великих захтева и да се посвете само борби за српску црквену аутономију и за српска народна права загарантована законом о народностима, који се није спроводио. Другу фракцију чине радикали који захтевају ревизију Бечкеречког програма, у смислу враћања на претходни програм из 1869. године, и допуну истог социјалистичким захтевима. Трећу фракцију чини Странка континуитета, следбеници Светозара Милетића, касније Мише Димитријевића, који се залажу за очување Бечкеречког програма, сматрајући његово очување принципијелним односом према својој политичкој историји. Долази до техничке сарадње између радикала и либерала, с обзиром на то да ни једни, ни други не желе да нотабилитети преузму странку. У борби за српске политичке интересе, посредством Јована Јовановића Змаја либерали и радикали праве неку врсту прећутне коалиције, и у Сомбору организују један велики збор бирача, који је надмашио дотадашње српске јавне скупове. Ова чињеница говори у прилог томе да српски народ подржава јединство опозиције, а кажњава њихово фракционашење. Након избора ипак долази до коначног разилажења радикала и либерала, где Јаша Томић улази у политички сукоб са Мишом Димитријевићем.