Предавање историчара Огњена Карановића на тему „МЕМОРАНДУМ СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ ИЗ 1986. ГОДИНЕ – ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ЛАЖИ“ (2.7.2022) можете погледати на нашем Јутјуб каналу.
На самом почетку предавања, Карановић је изложио сазнања о резултатима научних истраживања о важним повесним процесима и стањима, који су условили генезу и експоненцијални раст југословенске уставно-политичке, системско-структуралне и економске кризе средином девете деценије XX века. Потом, предавач је указао на околности које су определиле „клуб и форум бесмртних“, односно најпозваније и најугледније представнике српске интелигенције окупљене у САНУ да у једном концизном документу изложе своје мишљење о узроцима и карактеру наведене кризе, где би у форми меморандума били „препоручени“ и извесни механизми потребни за суочавање друштва са датим тешким приликама у „животу оболелог југословенског организма“, а све са циљем њиховог што „безболнијег“ превазилажења.
Заправо, Карановић је представио историјат рада шеснаест академика на настанку Меморандума САНУ из 1986. године, као и последице које су произашле из нелегалног, у најмању руку волшебног објављивања нацрта текста овог неформалног документа. Указано је на страховите политичке погроме које је, због Меморандума, Академија (која никад није усвојила свој „ондашњи нон-пејпер“) доживела од стране политичких кругова тадашње комунистичке диктатуре у Србији и СФР Југославији, а потом и од стране националних елита других федералних субјеката „Титове државе“, а касније и дела центара моћи на политичком Западу. Наглашено је да су сви наведени субјекти и центри сасвим неоправдано, тенденциозно и безумно оцењивали Меморандум као „памфлеташки поклич српске националистичке интелигенције уперен према циљу рушења Југославије и изазивања грађанских ратова са несагледивим последицама“. Сасвим супротно, Карановић је указао да намеру академика и сврху Меморандума препознајемо у тежњи тадашње српске интелигенције да спречи тај „суморни сценарио“ стварних креатора кризе у Југославији, да би предавање закључио са тврдњом да је у вези са овим документом „САНУ сама постала свој тужилац и рушилац“ из разлога што није остала доследна у „одбрани теза и чињеница које је у њему таксативно пописала“.