Предавање историчара Огњена Карановића на тему „ОПРЕДЕЉЕЊЕ ЗА СРПСКУ ИЛИ ВЕЛИКОСРПСКУ ДРЖАВУ КОД СРБА У XIX ВЕКУ” (7. 4. 2025) можете погледати на Јутјуб каналу Културног центра Новог Сада.
Француско царство на челу са Наполеоном Трећим, подржавајући политику кнеза Михаила, перципирало је Србију као Пијемонт на Балкану који би требало да окупи све јужнословенске народе, укључујући и Бугаре, а све у оквиру сопственог плана за решење источног питања у југоисточној Европи. Полажући наде у Србију да ће пресудно утицати на уједињење Босне, Херцеговине, Црне Горе и Бугарске, француски министар иностраних послова Тувнел надао се да ће на тај начин бити обједињени интереси целокупног словенског становништва у Хабзбуршкој монархији. Аустрија се енергично противила овим плановима, сматрајући да никако не може допустити проширење Србије која би тиме постала привлачан центар и за Јужне Словене у Двојној монархији.
Након пораза у Француско-пруском рату (1870–1871) француска политика је дуже време била потиснута из југоисточне Европе. После смрти кнеза Михаила и руска политика у југоисточној Европи заузимала је нове позиције. Руска влада почела је преносити тежиште своје политике на Бугаре који су били у ближој сфери руских интереса, те су могли боље послужити непосредним стремљењима званичног Санкт Петербурга.