Предавање историчара Огњена Карановића на тему „СРПСКО-ХРВАТСКИ ОДНОСИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ ОД 1945. ДО 1974. ГОДИНЕ” (15. 5. 2024) можете погледати на нашем Јутјуб каналу.
Доказ да је Босна и Херцеговина земља апсурда највише проналазимо у њеном историјату после Другог светског рата. Од 1946. године па у наредних неколико деценија БиХ била је замишљена а онда и реализована као централна федерална јединица у социјалистичкој Југославији, са специфичним карактеристикама с обзиром на то да она једина у Југославији није била „национална“ држава. Антагонизми између српског и хрватског народа, посебно између њихових националних и духовних елита, настављени су и у социјалистичкој Југославији, али у једном другачијем формату, заправо под окриљем Савеза комуниста Босне и Херцеговине. Током првих деценија босанскохерцеговачки комунисти, међу којима је било највише Срба због њихових ранијих ратних заслуга у народноослободилачкој борби, највише су неговали југословенски патриотизам и доследно следили комунистичку идеологију Јосипа Броза, односно титоизам, под паролом братства и јединства.
Босна и Херцеговина као засебна федерална јединица није решила национално питање, како у самој републици, тако ни у Југославији, већ је њена концепција са три национална идентитета, три конститутивна народа, три традиционалне религије, три цивилизације и две регионалне припадности отворила нови низ проблема који ће довести и до крвавог грађанског рата 1992. године, у време распада Југославије.
„Предложак за грађански рат у БиХ било је усвајање устава из 1974. године који је за БиХ представљао правни оквир у покушајима заснивања некаквог новог босанскохерцеговачког, републичког патриотизма и идентитета у коме би националне културе имале само ограничавајуће дејство за шире слојеве популације“, истакао је Карановић.