На Старом континенту су се догодиле тектонске промене које су изнова актуелизовале питање „геополитичког идентитета Европе“ у новим светско-историјским околностима. На састанку Трилатерале, из 1991. године у Токију, разматрано је питање будућности Европе, њених граница и институционалне структуре. На том састанку предложен је модел „концентричних кругова“ као начин будућег обједињавања Европе. Свестан да процес проширења ЕЗ представља одређени ризик, Делор (тадашњи секретар ЕЗ) предложио је постепено прикључење некадашњих комунистичких држава овом клубу. Према његовом моделу ЕЗ би се најпре придружиле чланице ЕФТА, други концентрични круг ширења био би резервисан за државе Средње Европе: Пољску, Мађарску и Чехословачку, док би се трећи концентрични круг проширења односио на земље југоисточне Европе, Балкан и СССР.
Сасвим супротно Делору – на поменутом скупу Трилатерале – већина представника „европског огранка“ ове организације заузела је став који је логично водио стварању нових линија поделе на Старом континенту. Реч је o схватању које је, неколико година касније, изложио чувени теоретичар Хантингтон о томе да се „Европа завршава тамо где почињу православље и ислам“. Као заговорник преобликовања светског поретка у цивилизацијском кључу, Хантингтон је суштински обновио стару верско-цивилизацијску линију раздвајања на Старом континенту „на римски и византијски део“, католички и православни свет.
На крају, Вукашиновић закључује да није нестала европска гвоздена завеса, штавише, настале су многе веће, дубље и опасније али да чврсто верује у цивилизацијски дијалог међу народима који у складу с историјским наслеђем треба да функционишу у међународној заједници.