Предавање новинара и публицисте Милорада Вукашиновића „Нова контракултура: рат за људске душеˮ (17. 11. 2022) можете погледати на нашем Јутјуб каналу.
На почетку, Вукашиновић означава контракултуру као друштвени покрет који се у Америци појавио средином шездесетих година 20. века. Настанку овог феномена погодовало је више догађаја: Кубанска криза из 1962. године, затим убиство председника Кенедија у Даласу 1963. године, потом Вијетнамски рат у који се ова држава интезивно умешала од 1965. године, али и све израженије социјалне и расне противречности које су код дефаворизованих друштвених слојева „изазвале стихијски бунт против традиционалног друштва, његове рационалности, морала и религије“. У контракултури биле су уочљиве две тенденције: прва која је прокламовала идеју о потреби успостављања „нове левице“, и друга која је кроз тзв. хипи-колоније промовисала алтернативни животни стил и као таква представљала критику начина живота америчке средње класе.
Бжежински је истицао да се под утицајем технологије и електронике формирало једно ново „технотронично друштво“ које се културно, психолошки, социјално и економски разликује у односу на претходно. У таквом друштву аутоматика и кибернетика замениле су машину којом је управљао појединац, а на плану друштвеног лидерства некадашњу племићко-аристократску заменила је нова урбано-плутократска елита.
Вукашиновић интерпретира закључке до којих је дошао у књизи „Рат за душе људи“ (2011), где је настојао да укаже на постојање и начин деловања покрета Ново доба као карактеристичног симбола „нове контракултуре“, који је настао најпре у САД а затим се проширио и на остатак света. Реч је о покрету који делује у широком друштвеном спектру (политика, привреда, култура, наука и образовање, масовни медији) и због тога је врло тешко утврдити његове оперативне структуре. Присталице покрета се нпр. баве еколошким темама, затим климатским променама, проблематиком наводне пренасељености планете, глобалним миграцијама, али и духовним акушерством, здравом исхраном или психотренингом.
Присталице нове контракултуре користе се различитим техникама манипулације. Првенствено се ослањају на тешку злоупотребу науке која се користи у најдеструктивније сврхе (типичан пример је коришећење пандемије короне за гушење елементарних људских права и слобода). Уз то, нова постмодерна елита легитимитет свог деловања заснива на промоцији бројних катастрофичних сценарија о будућности планете (еколошка криза, пандемијска криза, економска криза, ширење страха од изненадних нуклеарних и терористичких напада) чиме криза поприма перманентан карактер.
На крају, Вукашиновић закључује да је реч о поретку који садржи чудовишне црте „цивилизације Антихриста“ која треба да протера последње остатке људског постојања у социјалној и културној сфери. Због тога је исход овог рата много значајнији у односу на све претходне и познате сукобе у историји.
