Предавање историчара мср Огњена Карановића на тему „РАТ У ХРВАТСКОЈ 1991. ГОДИНЕ; СРПСКО-ХРВАТСКИ ОДНОСИ НА КРАЈУ XX ВЕКА“ можете погледати 21. јула у 20.00 часова на нашем Јутјуб каналу.
Српска Аутономна Област Крајина ујединила се са територијама северне Далмације и Лике, где је живело већинско српско становништво у фебруару 1991. године. На основу резултата спроведеног референдума Српско национално вијеће и Извршено вијеће САО Крајине усвојили су резолуцију о отцепљењу од Хрватске 28. фебруара 1991. године. Српске аутономне области захтевале су останак наведених земаља у саставу СФРЈ. Аутономна Област Славонија, Барања и Западни Срем проглашена је 25. јуна 1991. године, а потом је 25. септембра исте године преименована и од тада је постојала под називом Српска Област Славонија, Барања и Западни Срем. Касније је на подручју западне Славоније организована Српска Аутономна Област Западна Славонија. У лето 1991. године на простору САО Крајине почеле борбе између хрватских паравојних формација и припадника хрватског МУП, са једне стране и српске милиције, са друге стране. Постепено, у сукобе се укључила ЈНА из које су у пролеће 1991. године масовно дезертирали војници хрватске националности. Учешће ЈНА у сукобима повећало се када су хрватске паравојне снаге почеле тзв. „блокаду касарни“ у септембру 1991. године. Српске аутономне области ујединиле су се у Републику Српску Крајину 19. децембра 1991. године. Према усвојеном уставу, Српска Крајина била је „национална држава српског народа и држава свих грађана који у њој живе“. Одређени су државни симболи — застава, грб и химна. У току 1991. године хрватске паравојне снаге и полиција починили су бројне злочине над српским цивилним становништвом. Најпознатија места у којима су почињени злочини била су Госпић, Сисак, Вуковар и села у Западној Славонији.