Идеја југословенства није била аутентична духовно-идеолошка, нити политичка мисао српског народа и његових елита. Оригинално, идеја југословенства настала је у емигрантским пољско-чешким интелектуално-политичким круговима, још пред крај прве половине XIX столећа. Готово листом, поменути кругови припадали су британском обавештајно-безбедносном апарату, који је путем афирмисања ових идејних постулата о југословенству, намеравао да спречи ширење утицаја Руског царства преко политике панславизма на словенске народе у Хабзбуршкој монархији и уопште у Европи. Из разлога спречавања политичког, привредног и духовног утицаја Санктпетербурга (касније Москве), „са Истока“, као и Немачке, са „Запада“, на геополитички положај и процесе у средњој Европи, од отварања Источног питања (питање наслеђа Османлијског царства у југоисточној Европи), Хабзбуршку монархију, односно Аустроугарску од 1867. године, колоквијално су називали и „британска пешадија или копнена војска у Европи“. Аустроугарска уклапала се у британску геополитичку визију устројства централне и југоисточне Европе (од Балтика до Егеја и Јадрана), као „тампон зоне“ или „cordon sanitaire“ овог простора, између Русије и Немачке, а са улогом званичног Лондона (у садејству са званичним Паризом од 1918. године, а касније и званичним Вашингтоном), као „врховног надзорника“ над већином културолошко-духовних, војно-стратешких и геополитичких процеса у овом „политички трусном“ делу европског континента. Из датих разлога, питање опстанка Аустроугарске (упркос свим њеним структуралним слабостима и парадоксима), није ни постављано све до 1918. године. Међутим, након уласка САД у Први светски рат и на велику геополитичку позорницу планете, те стихијског ширења америчког економског и политичког утицаја у Европи, а на основу доктрине из чувених „14 тачака програма Вудроа Вилсона“ (права „малих народа“ на самоопредељење), дошло је до рушења Аутроугарске, која је била поражена сила у Великом рату. Под снажном доминацијом САД, на Версајској мировној конференцији 1919. године, успостављен је нови европски поредак. Међутим, идеја и политика Велике Британије и савезничких, западних сила о „санитарном кордону“ у централној и југоисточној Европи (то је била политика Велике Британије још од Славне револуције из 1688. године), није напуштена. Напротив! Уместо, Аутроугарске, државе, за коју је Винстон Черчил касније говорио „… да није постојала, требало ју је измислити…“, створена је Југославија (уз Чехословачку, Пољску, итд), која је потом, 1921. године и 1934. године, системом војно-политичких савеза са централноевропским и балканским државама, уклопљена у савез Мале антанте и Балканског савеза.