На почетку предавања, Огњен Карановић нагласио је да историјат Републике Српске Крајине повесно и периодизацијски кореспондира са последње четири године егзистенције српског етноса на простору негдашње Војне крајине. Такође, Карановић је истакао чињеницу да наведена подручја осим у кратким историјским интервалима никада нису били делови хрватске државе, у првом реду зато што она није ни постојала од 1102. године, па све до 1941. и поново 1991. године. Истовремено, предавач је указао на чињеницу да не постоји узрочно-последична веза између два фактицитета – успостављање Републике Српске Крајине 19. децембра 1991. године, са једне стране и фактичког нестанка српског националног и православног конфесионалног идентитета на датом простору 1995. године, са друге стране. Међутим, својеврсни парадокс свакако представља чињеницу да је након краткотрајног постојања ове најзападније српске државе на крају претходног столећа, а после вишевековног живота српског етничког колективитета на поменутим пространствима (чије почетке можемо да датујемо још у периоду средњег века), Срба у Хрватској „практично нестало“, чиме су се на најзлокобнији начин обестиниле монструозне претње Фрање Туђмана из јула 1995. године, а страсне наде предводника хрватског националног покрета од Анте Старчевића, преко Јосипа Франка до Анте Павелића.
У наставку излагања, Огњен Карановић представио је историјат Српске Крајине у датом периоду, где је пажњу јавности посебно усмерио према интерпретацији историјских чињеница насталих у вези са злочиначким операцијама хрватских оружаних снага у току битака за Миљевачки плато из јуна 1992. године, Масленица из јануара и фебруара 1993. године и Медачки џеп из септембра 1993. године. Такође, представио је генезу и судбину предлога мировног плана З-4, уз закључну констатацију да би узрок стравичној судбини Крајшника из 1995. године требало потражити у констелацији односа снага између решености хрватских националних елита да физички и биолошки уклоне сваки траг српског колективног идентитета са простора савремене Хрватске, са једне стране и потпуне неспремности и несналажљивости, као и традиционалне разједињености српских националних елита из Београда и Книна, а у подухвату очувања српског етничког корпуса на том простору. Из датог разлога, Република Српска Крајина је настала прекасно, односно у тренутку „кад је њено време дошло, истовремено је неумитно и прошло“.