Предавање историчара мср Огњена Карановића „ЗЛОЧИН НА ПЕТРОВАЧКОЈ ЦЕСТИ 1995. ГОДИНЕ – ‘ОЛУЈА’ НАД СРПСКОМ ДЕЦОМ“ (23. 8. 2022) можете погледати на нашем Јутјуб каналу.
Током неколико протеклих недеља били смо у прилици да сведочимо, како Огњен Карановић наводи, хистерији хрватских медија који су скочили у одбрану умировљених хрватских генерала, „окорелих ратних злочинаца“ оптужених за ратне злочине у „Олуји“, односно, за убиства цивила на Петровачкој и Приједорској цести. Карановић поставља питање о неспособноси једне националне и политичке елите да продукује барем емоцију емпатије и сажаљења над пострадалим невиним жртвама, међу којима је било и деце. Он својеврсно објашњење таквог понашања препознаје у чињеници да од средине 19. века наовамо хрватске националне елите своје политичко тело држе у „гету чије су зидине сачињене од фашизма и усташства“, а своју јавност у незнању, будући да су теме попут злочина на Петровачкој цести забрањене, а питање „домовинског“ рата не сме бити постављено ни у једну раван осим оне коју је приписао државни врх. „Да су Срби тиши од траве“ – наратив је који је пожељан и као такав је у Хрватској опстао до данашњих дана, чему је у великој мери допринела чињеница да је Европска унија над стравичним злочинима остала нема.
Карановић подсећа на изјаву Фрање Туђмана с краја јула 1995, која је остала сачувана као тонски запис и која је највећи доказ геноцидне намере да се Срби уклоне из Хрватске: „…Задајмо им такве ударце, да Срби са ових простора практично нестану… затворити им преостала троја врата, али им не даш нигдје излаза, да се извуку, да побјегну, него их присиљаваш да се боре до краја…“. Народ је осетио шта се припрема, и уз прве гранате спонтано се самоорганизовао за повлачење из Републике Српске Крајине. Општи метеж настао је на путевима, инфраструктура је била закрчена и „у свега неколико дана и сати након више векова Срба у Крајини више није било“. Седмог августа у 12.10 са сплитског аеродрома полетео је авион који је двадесетак минута касније прелетео Петровачко поље и у бришућем лету, враћајући се, на колону цивила испустио четири ракете. Само десет минута након гранатирања, настали су први снимци разорених возила, мртвих тела и унесрећених породица. Злочин који је овом приликом извршен дуго је негиран, да би 2012. године дошло до признања да је дејствовање извршено с намером да се гађају војни циљеви којих на том месту – фотографије и снимци доказују – није било. Карановић сматра да је у акцији трајног уклањања Срба с овог подручја, бомбардовање колоне била претња избеглицама шта ће им се догодити ако и помисле на повратак у своје домове.
