Пету по реду трибину у оквиру серијала „Сведоци Атлантиде“ Мухарем Баздуљ посвећује Ребеки Вест и њеном најпознатијем делу које је дало назив овом предавању. Жена која је добила племићку титулу и коју је часопис Тајм прогласио најважнијом британском књижевницом, а Хари Труман најзначајнијом новинарком, жена коју је Њујоркер као дописника послао у Нирнберг за време суђења нацистима и која је словила за једног од озбиљнијих кандидата за Нобелову награду, своје најпознатије дело, путопис „Црно јагње и сиви соко“, сместила је у Југославију. Како Баздуљ наводи, ова књига пуна евокативних детаља „симбол је потпуне заљубљености Ребеке Вест у Југославију“, коју је од 1936. до 1938. посетила чак три пута. Она пише о нужности стварања земље чије је избеглице за време рата чак смештала на свом имању, али и јавно исказује разочарање и незадовољство према својој отаџбини увидевши промену британске политике.
Ребека Вест је псеудоним Сисили Изабел Ферфилд, која је захваљујући родитељима уметницима одмалена присуствовала интелектуалним дебатама. Псеудоним који је још као глумица изабрала није случајан – Баздуљ истиче како је преузела име једне Ибзенове јунакиње, „младе бунтовне жене“. Као веома млада књижевна и позоришна критичарка, Ребека Вест пише негативан текст о барду енглеске литературе, Х. Џ. Велсу, који ће се показати као пресудан – недуго потом они ступају у десетогодишњу љубавничку аферу у којој им се рађа син Ентони. Ребека Вест је важила за неку врсту „интелектуалне заводнице“, будући да су њени каснији партнери били познати уметници, попут Чарлија Чаплина. Мухарем Баздуљ је назива „амблематском фигуром жене писца“ и истиче како је за живот Ребеке Вест веома важан био њен специфични антикомунизам, што је допринело прећуткивању, односно, непревођењу путописа у Југославији све до деведесетих година прошлог века, када је то први фрагментарно учинио Никола Кољевић.