Предавање Мухарема Баздуља на тему „Милена Павловић Барили: пожаревачки немир“ (13. 4. 2022) можете погледати на Јутјуб каналу КЦНС.
Милена Павловић Барили, прерано преминула уметница чијим се платнима у изложбеним центрима широм света људи диве, данашња је јунакиња циклуса „Археологија Атлантиде“. Мухарем Баздуљ напомиње да је насловљавањем трибине извео „уредничку цаку“, алудирајући на Пожаревачки мир као важан историјски догађај, али и на родно место српске сликарке. На првом месту, Баздуљ демистификује честу заблуду око њеног презимена, односно, упућује на чињеницу да Барили није презиме додато њеном удајом, већ је, по узору на хиспански обичај усвајања и мајчиног девојачког и очевог, реч о двоструко наслеђеном презимену. Родитељи Милене Павловић Барили потичу из старих, угледних породица – мајка Даница била је потомак најстарије Карађорђеве ћерке. Отац Бруно, пореклом из Парме, био је свестрани уметник и познати композитор, а брак са Српкињом допринео је томе да њихово једино дете буде билингвално, флуентно у оба језика. Како су ликовни педагози од најранијег Милениног рада препознали њен несвакидашњи таленат, од родитеља је добила подршку да школовање настави у Минхену, где је упознала и славног Ђорђа ди Кирика. Иако је након две године, у највећој мери због финансијских разлога, напустила Минхен, Милена Павловић Барили имала је велику изложбу у центру Београда, где је презентовала око 130 својих радова, што је резултовало одличним критикама у тадашњим медијима.
Иако је већ у својим раним тридесетим годинама имала изграђену репутацију, уметница је тражила запослење у српским и македонским школама, што јој није пошло за руком. Баздуљ наводи да је чак и тада била присутна у центрима европске уметности, привлачећи пажњу бројних поклоника уметности, као што су писац Курцио Малапарте, који је купио њену слику, или Жан Касу, наводно несрећно заљубљени сликаркин удварач и критичар. Њен стил, који је био прожет популарном културом, нарочито је био прихваћен у Сједињеним Америчким Државама, где се Милена Павловић Барили преселила 1939. године. Познати су њени ангажмани у часописима Вог (Vogue) и Харперс Базар (Harper’s Bazaar), али и учешће на колективним изложбама у којима је учествовала и Фрида Кало. Мухарем Баздуљ осим стила и чињенице да су биле део истих поставки, истиче и сличну судбину две уметнице којима је несрећа одредила даљи ток живота. Падом с коња, српска сликарка је, како се претпоставља, трајно угрозила своје здравље, као су дечја парализа и саобраћајна несрећа утицали на живот мексичке уметнице. Текстом Миограга Протића објављеном у НИН-у 1953. скренута је пажња на Милену Павловић Барили, што је довело до рехабилитације њеног лика и дела у српској, а и светској уметности и култури.
