Истичући како наслов најновије трибине из циклуса Археологија Атлантиде упућује на чувену реплику Сер Оливера из „Алана Форда“, Мухарем Баздуљ прави увод у истом маниру, коментаришући како је новчаница на којој се налази лик Милутина Миланковића у аналогији са бројем разлога да се о њему говори. Идеја циклуса јесте осветљавање личности које су недовољно валоризоване у нашој историји и култури, те сегмент посвећен овом научнику може деловати као залутао, али Баздуљ наводи како Миланковићев лик и дело нису у довољној мери познати и цењени, те да му место међу заслужним, а скрајнутим људима и те како припада. То потврђује и занимљива дигресија о новчаницама, где се може уочити како се са два човека која су највише задужила српски народ не може ништа купити, али што је у основи идеје да су монете на којима се налазе Вук Караџић и Његош најфреквентније у употреби. Причу о јунаку ове трибине и симболичкој вези Миланковића и Тесле, Баздуљ илуструје Кафкиним текстом „О параболи“.
Породичне слике и цртице из школовања интересантна су места помоћу којих се открива како је дечак из Даља доспео до позиције универзитетског професора и цењеног научника. Баздуљ као нарочито занимљиву чињеницу истиче Миланковићево незадовољство инжењерским местом које је мењао за десет пута мање плаћен посао на београдском факултету. Необична прича прати и реформу календара којом је научник удовољио тражиоцима решења за егзактан и тачан систем рачунања времена, а који никада није примењен у Србији. Баздуљ као интригу из Миланковићевог живота издваја недоумицу о потписивању Апела српском народу, наводећи како је човек који је три пута биран за потпредседника САНУ имао разлога и да се нађе међу потписницима, једнако као и да његовог имена на том списку нема.