Предавање анализира међусобне односе Ватикана и Југославије од 1962. до 1991. године – сложен историјски период који карактерише врхунац Хладног рата у оквиру којег је после Другог концила (1962–1965) Ватикан формулисао своју верзију тзв. Источне политике у оквиру које је бивша СФРЈ имала посебно место. Док је први део предавања посвећен периоду од 1962. до 1978. годинe, Милорад Вукашиновић најављује и наставак који ће у фокус ставити раздобље од 1978. до 1991. годинe.
Почетком 1960-их година 20. века постепено се мењала светска геополитичка парадигма. Та чињеница је свакако утицала и на међусобне односе Ватикана и СФРЈ које су формално прекинуле дипломатске односе 1952. године због одлуке папе Пија XII о проглашењу Алојзија Степинца за кардинала. Свега десетак година после овог чина дошло је до обнове контаката на неформалном нивоу.
„Позиција СФРЈ је била прилично компликована јер сe у Вашингтону није благонаклоно гледало на помирење Титa и Хрушчова, али и на формирање Покрета несврстаних 1961. године. Под утицајем снажног католичког лобија СФРЈ је 1962. године одлуком Конгреса изгубила статус најповлашћеније нације у трговини с Америком. Ова одлука – која је следеће године стављена ван снаге – ипак је веома погодила југословенску привреду која је била ‘чворно везана за САД’“, истиче Вукашиновић.